Zora

159

3 0 Р А

„Молим, господине!" Ја узе реч: „кућа ти је на крај села, јер је тек пре кратког кремена набијана. Ипак је пустолина. Трске на крону старе, од ветра заједно са пошивачом растргнуте; киша ти у собу прокишњава. Авлија незаграђена ; капије немаш, јер нема заграде. Сад је крај Марта, траве још нема, а ти у авлији немаш затвор крави „музари а ,ни трунке сена нити тулузине; мало сламице стоји — где ти живинче жваће да не угине од глади. Та слама служи и за огреву, ма да шума даје доста дрва. — Сад је осам часова у јутру. Твоја ће жена на праг}- кујинских врата, неодевена, неочешл>ана седети, да нас дочека; а деца ће око ње, у прљавим, подртим кошуљицама милити,пузити и ирл.авм и неопрани и неумивени." Стојадин сав побледио као крпа. „По Вогу, господинс! од куда ви црпите ту слику ? Јесте ли ви видовњак? Ево да ти кажем: Ми људска створења, створени смо за породични живот, и то: један муж и јсдна жена. Читај записник рођаја деце, па ћеш наћи ди свугдепо цслој земљи подједнако мушке и женске се деце, бројно роде. Мушки неки мали број више, но женски. Ратовп, тежи рад, морнарство троши мушки пол већма, зато је та размера. Да јс природа хтела, да један муж, две, четир, или више жена има у браку, они би јамачно за толико пута више девојака рађали него ли мушкараца. Дакле један муж, једиа жена једно огњиште, око којег се окупља својта т. ј. отац, мати и деца њина. А мати је чуваркућа; она меси ивари и храни депу и сву чељад.Њена мајчина њедра, њено мајчино крило су оно, што лађицп при бури морска лука. Отац У Бечу на Васкрсење 1897.

је хранитељ свију њих, он ради и мучи се, да кору крува за своје миле и рођене заслужи, отац брани своје снагом својом, па било на живот и смрт. Њему је његова кућа, његово огњиште, и око овог његова жена и деца — светиња. Погледајмо само животиње, пернади, чак гдекоју зверад, где год живе дпоје у брачном животу: рода, ласта, славуј п др. они себи граде вешто и брижљиво своје гњездо и легу и одрањују своје пилиће. Псту бригу воде и отац и мати узајамно. Јелени, срндаћи, бикови и др. — где је многоженство, ту се не градегњезда;ту се водидивљи живот: мушкп се боре, боду, убијају најјачи буде господар над кошутама. Ти, мој Стојадине, узео си пут таквих у многоженству живећих створења. Зато немаш нли не мариш за гњездо своје, занемарио си своје огњиште, своју светнњу, своју лепу, чисту, чврсту кућу. Јуриш ко бик по селу, да живиш у својој разблуди, својој незаузданости. Заборавио си на светињу свога брака, на венчање, на, жени својој, дату веру! Заборавио си на своју закониту жену и децу. Твоје су мисли заблуђене. Похотљив као што си, у похлепи ти се зањурили: сав твој ум, твоје жеље и твоје жудње! А жена и деца су ти тамо код куће и голи и боси, и гладни и жедни. Ти,Стојадине,си хртник и предњачиш новој комунистичној науци:„слободна љубав у слободној општини." II гле, читаоче! Кад стадосмо испред Стојадинопе куће: она моја туокна, претулкна се слика обистинила, од речи до речи. Нагађао сам, па сам на жалост и погодио. Јов. Виловски-СтеФановиЋ