Zora

ПРОМАШЕН ЖИВОТ

199

носит; рад чега је толике школе учио него ње ради, њу да добије! Јер он беше врло сиромашан, а она дете богатога оца. Да . . . тада, кад он дође близу метп и поста човек — она је већ била жена другога. Па ни да јој ппше; ичим бар своју љубав да јој откри — као да га се ни тицала није . . . Глупост, глупост п кукавичлук, нпшта друго! 11 у тој огорчености, што му испуни душу, он презираше самога себе: — као кукавнца оде на страну; из кукавичлука п бојазни није јој хтео поверити своју љубав; из бојазни, - да га не исмеју није јој смео гшсатп . . . „Гдас!" . . . „Шта ће рећп људи !" — како му сад све то изгледа одвратно, глупо, глу-у-упо и подло, сад, иосле толико година .. . Чуо је да је и она њега волела; ах, какав би то леп живот био ! „Да! време . . . године су нас оснежиле — све је прошло, све, све!" — Доцкан . .. доцкан ! пспушташе несвесно кроз зубе. Гњев дивнп и обесни стеже га. Па и вечерас се показао глуп и спокојан . . . Пође мрачним алејама парка очајавајући и празне душе. Обнчност, Филистарство, ћифтинство — посве га је скроз пројело и никаким направило. Паде у дубоку меланхолију. Опет му мину кроз главу вечерашња сцена. Како све то чудно оживе. Па онда она реч „ти" . . . Хтеде јој и сам, после толиких година, све открити ; али му она не даде. Он је мора слушати све — и чуо је све. Ал, к чему све? Снег је покрио косе њихове — живот је промашен и срећа с њом. II поче блудити расејанпм погледом 110 ОКОЛИНИ.

Седе на једну клупу малаксао и чудно тужан п шараше штапом по песку неодређене контуре . . . Већ свиташе. Да, такав му је био цели живот празан, пуст, бесмислен, кукавичкп. А како је могао бпти срећан само да није био кукавица. Баш је прави филистар, гад! II увек је такав био . . . никада није осетио дубоку тајну живота, ни миље љубавп, као што то готово сваки осећа. Гледао је вазда своје сптне, свакидашње, трбушне и чиновничке брпге и брижице п чаршинске дужности . . . где му је живот, где осећање? Може ли рећи да је живио? Је лн какав циљ испунно? —■ и згади се на самога себе. Па се опет мислима вину данашњем вечеру и раној младости. Онај простор многих година свог чиновнпчког рада и живота, остаде празан, пуст, без садржаја. Поврвеше успомене; а иза сваке слагке сенке, шумори прекор душе — доцкан, доцкан, доцкан ! —■ „Да, ми смо у дубоким годинама" . .. за нас је све то прохујало. Читаве сате преседе он на истом месту . . . Свану дан. Небо се увило облацима а ситна киша непрестано промиче. Тако сеђаше ту г. Влада Јовановнћ, пензионовани председник суда са својих педесет и неколико година . . . доле протиче шумна Сава и стапа се с Дунавом ; даљина се губи у сивој сумаглици; он упро лактовима о колена, главу увукао у шаке а силне, горке сузе котрљају се низ свело лице. Кишне капи мешају се са сузама и остају на крају браде висећи неко време а усне му тихо изговарају: — Филпстеру . . . обпчни, обични бирократа. 1)г. 0.