Zora

202

3 О Р А

ми марамицом са ирозора, а Ђура викао замном: „До вмђења, друже". Четпр лепа коњпчка јурила су по лепу, глатку путу, а ја сам прсмпшљао затворившп очи п изваливши се на меко седипгге. А зашто и да гледам, и шта управо и да гледам ? та сва мп је околина позиата — још од лане! И пут и кочије, н коњи п узде на њима. Пропорци су и сада јасно звонпли, а бич п сада онако пуцкао, као оно лане. ТреЂа и последња посета. Наскоро затим морао сам у иностранство путовати, п с мађарскпм жентријама нисам се нашао нпгде, само у „Буди.мпештанском Гласилу", тамо међу оним ситним словима. Прегледао сам цео лпст. Беше пун интересних ствари. Као да је баш сама жентријска касина. Лепо једно за другим ређају тп се тамо познаници, као да су живи пред тобом. Наћићеш тамо увек по којег познаника. Отвориш на пример новине за време доручка и тек наједном узвикнеш : „0 гле, Мпшко Камут дошао!" Преврнеш другп лист: „Охо, и Фрањо Четеји је већ ту!" Ех, како се само журе та деца . . . Но осим тих забележака о доласку племенпте господе има у њима и друго шта. На пример стечајеви на празна чиновнпчка места. Хја, мудар човек крај болнице одмах гради и лекарницу! . . . Једно тако место беше упражњено у Кошпцама. Одмах сам тамо похитао п када сам већ тамо био, мпслпо сам, хајд' да одем п у Герељ, да видпм шта мп мој Ђура ради. Мора бити, да је код њега добро, јер у „Будимпештанском Гласилу" не нађох о њему ништа. Када сам тамо стигао, баш су онда дворац с поља кречили, врата и прозоре прали. Свуд на све стране оправљалп и урешавалн. Стари чича Анта седео је баш

под дудом п гледао на раденике пуштајући густе димове из своје луле. Обрадовао се, кад ме видео. Мора да му је дуго време било. — 1Пта има новог овде? — викнуо сам му у ово. — Оно, што се у нас често догађа. Очекујемо нову невесту. — Шта, зар је Ђурпна жена умрла? — Ђурина! мрмљао је набравшп обрве. — А који то Ђура? Онај плави ? Не, —- онај мали ? Не, не, онај ће то црномањасти бити! Јао, јао, где је већ тај сад! ђаво ће их се свију и сетптп. — Како! Зар дворац већ није Бор^тијев ? Коврчаве обрве навукао је над очп њпхајућп г.тавом, а прстпма је пуцкао у ваздуху, као да није разумео моје питање, Као болестан медвед ушуњао се у неку споредну зграду изневшп оданде неку цев турнувшп ми је у руку. — Пптам вас — поновпо сам кроз цев — од кад овај дворац није Боротнјев ? — Та п сад је њихов. ■—• А којег? — Ни једног. — Не разумем. — Јер је свију њпх. — Још мање разумем. — Хајдмо у врт — мрмљао је пажљиво корачајућп између кречних јама. Врт сасвим запуштен био. Спанаћ п жалфија обрасли у травн, а коров п дивља метла ширила се на све стране. Честа затворила путање, а по овима изникао дивљн хмељ. Луцкасто неко прасе залутало некако унутра међу павитпну н лозу хваталпцу п никако се нпје могло да прогура до матере, која је тамо лежала стењућп у мутљагу некадањег рпбњака, удпшући са ужпвањем пријатан мприс јагодин. Чпча Анта истресао ону смрдљиву садржпну из луле на лнст белог љиљана. — Наићи ће на ово какав слуга. Оставићу њему. У истини о чем оно говорисмо ?