Zora

ШЕЈИКОВА ГЛАВА

209

Шејикова глава

од Понтсевре-а.

: тац оеше умро, маЈка и деца . плакаху. Она беше добра жена, већ изнурена, више од оскудице но од старости, и приближаваше се епоси у којој жене северне АФрике постају ружне. У племену њена благост и доброта беху ушле већ у пословицу. Њен муж имао је обичај да каже: „Фатима није лукава као шакал, али види добро као јаребица и савлађује зло као јеж". Детету беше име Алија. То беше

храбар дечак од својих 12 година, који никако није могао разумети за је највише мучаше, и ако пред зору

Они становаху у једној уској и ниској кућицп према богатом стану ноћног шеј ика, по имену Сн-ел-ахсама, врло побожна човека, али који немаше милосрђа. Никада он нпје указао никакву помоћ ни удовици ни детету, а посматрао их је врло често из своје велике сале како су бедни и напуштени. Фатима измучена жалошћу за својим умрлим мужем, страховаше за будућност свога сина и не спаваше ни дању ни ноћу. Она не могаше наћи мира у неспавању, које

што је Алах осудио његовог оца да се непрестано мучи радећп земљу, а његову мајку да оплакује своју сиротињу; он се без икаквог протеста покораваше капрису Алаховом, и када његов отац после три дана п три ноћи од грознице умре, он се покораваше природном закону да поштује Бога као најмоћнијег. — За што је мој отац умро, питаше он своју уцвељену мајку, пошто је он био частан и побожан, а и користан својој жени и свом детету ? Говорећи ове речи, очи му показиваху неку необичну светлост. Фатима му рече само да је Алах велики и да су његова решења необјашњива. Одговор не могаше задовоњити радозналост разјареног детета, нити умањити његову мржњу. Да би га умирила, мати га узе на колена и певаше му неку са свим обичну песму. Али несрећна жена, изнурена послом, бедом и болешћу нагло слабљаше, а дете примети како њена болест и одушевљење расте непрестано. заспи, ипак се одмах прооуди чим Си-ел-ахсам запева и позове верне на јутрењу молитву, да величају Алаха и причају о пророчанском Корану. — Заиста, овај шејик не може да не пева толико, говораше нестрпљива жсна, да хоће да ме остави бар један сахат на миру. Мени је то веома потребно. Алија, ожалошћен овим тешким стањем своје матере, оде код шејика и рече му: — Ми смо сиромашни људи; моја мајка је болесна, она спава само пред зору. Певајући тако јако, тп је л г век пробудиш. Зар се нс може славити Алах и у тишини?! Он чује мисао као и твој глас. Шејик му не могаше одговоритп. Нестрпљив, даде знак детету да му се уклони испред очију. Сутра дан, шејик певаше још јаче. Алија опет оде к њему и понови му молбу. „Други пут ћу те истерати на поље", рече шејик. Овај одс. Сутра из јутра, шејик певаше још јаче и дуже.