Zora

318

3 0 Р А

Јк ж а 4 и л Слика из туђине (Из књиге „3 в е з д е Ј1 у т а л п ц е' 1 ) од Стевана Матијаши^а (СВРШЕТАК)

III.

рогурам се кроз људе и уђем ^ под сводове црквене. Говорник је већ отиочео придику. Ш' О чему би другоме могао говорити до „0 значају данашњега дана". Одмах на први поглед разумедох узрок његове далеке славе: лепа спољашност; висок, крупан, коснат и стасит човек; звучан, дубок, чист па ипак мек глас који „продире до у душу," као што би рекао неки српски критик „разнежио би и најокорелије душе, а да како добре и милосрдне;" при томе учини по који побожни покрет ока, по који скромни и чедни осмејак (католички је свештеник) и врло озбиљан поглед у велким, дубоким а испод густих веђа црнпурасто осенченим очима пуно дубљине, меланхолије и енергије не могу до душе брзо да схватим како он све те изразе скупа усредсређује на лицу, али свакако успева да изазове еФекта; затим леп навод из Светога Писма као основа пригодном размишљању : „ . . . И знајући ово вријеме даје већ час дошао да устанемо од сна . . . Ноћ прође а дан се приближи: да одбацимо дакле сва дјела тамна, и да се обучемо у оружје видјела." (Рим. XIII, 11, 12), чему придружује латинску изреку: „Тетрога тиШпШг е! поз т ПНб" — времена се мењају па и ми са њима. Опет утону једна година и амоису времена — вели. Затим излаже, да је ова прошла година, што смо је сви преживели

те јс дооро познаЈемо, према вечности — ништа. У великпм покретима васионским она не значи ништа. Можда није учпнила ни толику промену колико она мала стенска ласто, која је у своме лету криоцем случајно додирнула бок високе стене што се диже тамо усред огромне пучине морске, те тиме од камена окрзнула један сићушни делић, малечак као једно најмање зрнце праха, што је после овако одвојено од великог камена пао у море у коме га је нестало, а мајка његове, она стара стена, стоји и даље непомична да броји трснутке вековних времена, што их ми зовемо годинама, поколењима, вековима, епохама, и временима до у бескрајност! Па ипак кад видимо, колико великог уплива има једна кратка година у човечјем животу, — онда можемо имати бар приближна појма о ништавилу нашега свакодневнога бића и животарења на земљи у сразмеру према ономе што називамо васионом, вечношћу и божанством. Човечији је век као мехурић у сред океана који се из дубоке дубине уздигао, па кад стиже на површину, сјајно уздрхти на белом сунчаном зраку, али само за један тренутак, па и то, само за један мали одломак тренутка, а затим га одједном нема, на веки, не остављајући трага. И међу нама нема многих који су лане још са нами били. Сваки од нас има каквог губитка; сваки од нас имао је што да опла-