Zora

336

3 О Р А

глави кнежевој бјеше бијела капица, садија-ц мантским пером, које се блистало и играло ' са сунчанијем зракама. Испод капе падаху * црни праменови зако.врчене косе, па се састајаху са кратком коврчастом брадом, На горњој усни загариле мрке науснице. Стас му је висок и лијеп, а сав изглед кнеза Вјаземскога младоликаст и весео. По тадашњем раскошном обичају за кнезом иђаху шест пјешака опричника и вођаху шест дивнијех, окићенијех, коња. На коњскијем главама таласаху се шарена перја, а на богатијем седлима звоњаху многа сребрна звонца, и златне јабуке. Кад се појави Дружина Андријевић, Вјаземски и сви опричници сиђоше с коња. Морозов лагано корачаше носећи хљеб и со, а за њиме све његове слуге. ■—- Кнеже — рече Морозов — тебе је свијетли цар послао. Хитам да те дочекам са мојим хљебом и соли. Морозов се тако дубоко поклони, да му дуге косе падоше по очима. — Бојарине —- рече Вјаземски велики господар послао ти јеовај налог: Бојарине Дружина! цар и велики господар све Русије, Иван Васиљевић Грозни, диже с тебе своју царску немилост, опрашта ти све твоје погрешке, и од сада си ти, бојарине Дружина, опет у царској милости, опет ћеш бити у првој части и служити великоме цару православноме! Пзговоривши ово Вјаземски метну једну руку за пас, а другом стаде гладити браду, исправи се, премјери Морозова својим орловским погледом и очекиваше одговор. При почетку његова говора Морозов паде на кољена. Сада га слуге дигоше. Он бјеше блијед: — Нека Света Тројица и сви Московски Чудогворци благослове великога господара — изговори он дрхћућим гласом — нека Свемогући и Премилостиви Творац продужи на много његове царске дане! Нијесам се теби надао кнеже, али тебе је послао цар — улази у моју кућу. Улазите господо опричници! Молим вас бу-

дите као у својој кући. А ја идем отслужити благодарење, па ћу онда с вама сјести и веселити се! Опричници уљегоше. Морозов зовну слугу. — Сједи на коња, па скачи кнезу Сребрноме, поздрави га од моје стране, и реци му да дође код мене на светковпну, јер ме је цар удостојио велике милостп, скинуо је с мене своју царску „немилост." Ово рече, па се упути у домаћу цркву, а за њиме све слуге осим неколицине, који остадоше да часте опричнике. Износили су им разне посластице и пића, а ручак је био унапријед. Наскоро стиже и Сребрни, праћен слугама и познатима, јер у то доба доћи уједнога бојарина на свечаност сам, значило је увриједити му част. Сто бјеше постављен у великој трпезарији, слуге су се већ уредале, само очекиваху Морозова. Наскоро уљезе сам домаћин лијепо обучен у кадифи. Косу и браду бјеше расчешљао. Он се поклони гостима, они њему, и сви посједаше за сто. Отпоче весеље. Зазвонише чаше и пехари, и још нешто друго: звекетаху сакривене сабље испод дугачких кафтана. Али Морозов није чуо овога кобнога звука. Он је о другоме мислио. Мислио је, да сигурно с њиме за једнијем столом сједи његов крвник, ноћни љубавник Јеленин. Па се сјети начина, како би за њ дознао. Чинило му се да ће то, што је смислио помоћи, и открити сву истину. Много пехара бјеше искапљено, ту се пило за здравље царево, за царски дом, за митрополита, духовенство, за здравље Вјаземскога, Сребрнога, гостољубивога домаћина и за сваког поједнног. Кад за свачије здравље искапише, скочи Вјаземски и диже здравицу у здравље младе бојариње. То је и очекивао Морозов. — Драги гости — рече он — не ваља без домаћице пити за њезино здравље. Идите — заповиједи он слугама — зов-