Zora

338

3 О Р А

датст 1ГЛИ псће. Ово га колебање издаде. Са своје стране Јелена није могла одржати до-краја муке, на које је мећао муж. Она га није изневјерила из непостојаности, нити Из покварености срца. Она Га јс преварила за то, јер се и сама преварила, мислећи да може заволити старога Морозова. Кад је ноћу у башти говорила љубавне ријечи Сребрноме, те су јој ријечи саме' не хтијући излазиле, она их није бирала, и да је видјела иза себе мужа, оДмах би му еве признала. Али је нарави била страшљиве. Послије ноћнога састанка са Сребрнијем, непрестано је гризла савјест, а уз то мучио је страх и немир за судбу кнеза Сребрнога. Срце јој се кидало између два осјећаја: она је хтјела да падне пред мужа, да му све искаже, и да у њега потражи мудрога савјета, али се бојала мужеве јарости, бојала се за Никиту Романовића. Та бОрба, те муке, страх од мужа, иначе добра и љубазна, али тврда и опора у свеме ономе што се тиче његове части — све је то коначно потресло њену физИчку снагу.' Кад се усне Сребрнога дотакнуше Њених, она задрхта као у грозници и 'збуњено прошапута: —Пресвета Богородице, спаси ме! Морозов је прихвати. -— Ех —- речеон — ево што је женско здравље, кад је погледаш здрава, млада и румена, а мало што, па не може да издржи. Ништа, проћи ће. Прилазите драги гости. Морозов се ни' у чеме није промијенио. Он изгледаше миран, љубазан и дочекан, као и прије. Сребрни сумњаше, да ли је откривена тајна. - Кад се сврши обред, Јелену одведоше пратиље у њену собу, а гости опет сједоше за сто. Морозов их је частио, не заборављајући ни најмање ситнице гостољубља. Бјеше касно. Вино их је све више веселило, по каткад су се чуле чудновате ријечи међу опричницима.

— Кнеже — рече један пијан опричник Вјаземскоме — вријеме је да отпочнемо. — Мучи ! пришапта му Вјаземски чуће старац. — Па и да чује, неће разумјетп! викаше онај пијани. — Мучи ! запријети му Вјаземски. — Али кажем ти, кнеже, вријеме је. Ево ја ћу им дати знак." Опричник хтједе устатн. Вјаземски га снажном руком сједе. — Умири се — рече му он — или ћу ти сад сјурити ови нож у грло. — Шта, ти још пријетиш ? викну опричник устајући — дакле је тако ? Говорио сам ја, да се теби вјеровати не може. Ти нијеси наш брат. Све бих ја вас кнежеве и бојаре погубио. Али причекај, сад ћемо видјети, чија ће добити. Вади сабљу ! Вади да се бијемо, чија ће добити ? Ово је изговорио заплећући језиком, у сред опћега говора и ларме, атш нек« је ријечи начуо Сребрни, и то је побудило његову пажњу. Морозов их није чуо, само јевидио, даје међу гостима отпочела мала свађа. — Драги госги — рече он устајући — већ је ноћ. Је ли вријеме да се одмарамо ? У мојој су кући приправљене свима вама меке востеље. Опричници устадоше, захвалише домаћину, поклонише се свима, и одоше да спавају. Сребрни хтједе да изиђе као и онп. Али га Морозов ухвати за руку. Кнеже — пришапта му он — причекај ме овдје. II оставивши Сребрнога Морозов се упути у Јеленину собу. Глава XVI. Р "1 М И, Ц А Кад су опричници сједили за столом, око куће Морозове догађало се нешто необично. У сумрак се почеше појављивати нови опричници у башти, око куће, па и у самој авлији. Слуге на њих не обраћаху пажње. Кад настаде ноћ, кућа је са сваке