Zora

340

з 6 Р А

те не вјенчах прије твоје заклетве, да нећеш осрамотити ове сједине. Зашто ми све не призна? Ти си говорила са мном, а срце и мисао била ти је с њиме . . . Да сам ја знао за твоју љубав, зар бих те узео ? Не, ја бих те гдје год сакрио од Вјаземскога, али те никако не бих узео за жену.Боље ти се било и покалуђерити, него подло поступати. Ти си се сакрила за ме, као за какав бедем, међутим си се са твојим љубавником мени ругала, мислећи : „Морозов је стар, лако нам гаје вући за нос!" •— Не, мој господару -— јецаше Јелена и паде на кољена — ја никад то чинила нијесам! Никад на то нијесам ни мислила. Он је у то доба био Литви . . . Кад изговори „он," Морозову се очи запламтише, али се савлада и горко осмјехну. — Тако! Ви сте се дакле упознали оне ноћи у башти, код плота. Онога истога дана, кад сам га ја као сина примио. И зар сте ви збиља мислили мени очи заварати, мислили сте, да се ја не знам светити. Зар се они балавац нада, да ће му то проћи ? Зар нија читао, како у светим књигама пише: ако човјек учини прељубу са удатом женом, треба смрћу казнити и њега и њу! Јелена га са ужасом посматраше. Он бјеже хладан, али одлучан. — Дружина Андријевићу — викну она преплашено — шта си наумио ? Морозов извади пиштоЉ; — Шта ћеш ? викну бојарина и устукну натраг. Морозов се насмија. „Не плаши се — рече он хладно тебе нећу убити. Узми свијећу, па хајде предамном." Јелена се не маче. -— Посвијетли ми ! рече он заповједајући. У тај мах зачу се ларма у авлији. Неколико гласови викаху. Слуге се Морозовљеве довикиваху.Бојарин ослушкиваше. Ларма све виша, зачу се пуцањ. Јелени

се учини да Сребрнога по заповједи Морозова убише. — Бојарине — викну она, као изван себе — мене, мене уби! Ја сам једина крива! Али Морозов не обрати пажње на те ријечи. Он једнако ослушкиваше. — Уби ме, мољаше Јелена — ја га не могу преживити. Уби ме! Ја сам те преварила, ја сам ти се ругала! Уби ме! Морозов је погледа, и да га је ко видио у овоме тренутку, не би знао шта му изражава лице. — Дружина Андријевићу ! — зачу се одоздо нечији глас. — Превара. Издајство! Опричници иду у женину собу. Чувај се, Дружина Андријевићу!" То бјеше глас Сребрнога. Јелена радоснна потрча вратима, али је Морозов одгурну и тврдо закључа врата. Нечији брзи кораци зачуше се по степеницама, затим звека оружја, псовка, и лупа у врата. Врата се из темеља љуљаху. — Бојарине — викну Вјаземски отвори, или ћу ти сву кућу разорити. — Не вјерујем, кнеже — рече достојанствено Морозов. — Нпгдје се у Русији није догодило да гост срамоти домаћина, па да му силом улази жени. Снажно је моје вино, хајде се испавај, кнеже, па ћеш сјутра бити паметнији. Али ја не заборављам, да си ти мој гост. — Отвори! викну гнез упирући у врата. — Атанасије Иванићу! сјети се ко си ти ? Да ти нијеси разбојник, него кнез и бојарин. — Ја сам опричник, чујеш ли бојарине, ја сам опричник. Ја немам части. Заволио сам ти жену, дивну Јелену, чујеш ли? Не бојим те се, запалићу сву Москву, али ћу добити Јелену! Наједанпут се соба засјаја. Морозов виђе кроз прозор, како му гори кућа. У то исто вријеме, врата новим ударцима не одржаше, него се с лупом извалише,