Zora

КНЕЗ СРЕБРНИ

403

пукотине пошљедних врата сијну свјетлост, кључ се са циком окрену, врата зајечаше, и јарка, жестока свјетлост обасја подземље. У први мах Сребрни мораде поклопити очн рукама, а кад пх отвори угледа пред собом Маљуту Скуратова и Бориса Годунова, 'а за њпма џелата, који држаше упаљену свијећу у руци. Маљута скрсти руке, па подрутљиво гледаше Сребрнога. Пзгледаше, да му се од злобе зенице шире и уже. — 0 здраво, баћз^шка кнеже! рече он гласом, каквога никад Сребрни није чуо, гласом злобно-.меканим, загушеним, сличним на крвожедно мачкино маукање, кад се примиче мишоловци, у којој је ухваћен миш. Сребрни се стресе, али се умири, кад баци поглед на Годунова. — Борисе 'Геодоровићу — рече он, не гледајући на Маљуту — хвала ти што дође. Сад ћу лакше умријети ! Сребрни му пружи оковану руку, али Годунов коракну натраг, и на његово.ме хладноме лицу ни једна црта не изрази учешћа према кнезу. Рука Сребрнога са звеком клону на кољена. — Нијесам се надао, Борисе Теодоровићу — рече он пријекорно — да ћеш и ти од мене главу окренути. Зар само ради тога дође, да видиш моју казну? — Ја сам дошао — рече мирно Годунов —- да будем присутан, кад те Григорије Лукијановић стане испитивати. Ја никада нијесам био на твојој сграни, само сам онда на пиру обуставио казну, познавајући царево добро срце. Оваква промјена у Годунову бјеше Сребрноме тежа од смрти. — Вријеме је милосрђа прошло продужи хладно Годунов —сјећаш ли се заклетве, што је онда на пиру даде цару? Сада се покори његовој светој вољи, и, ако све признаш, онда те не ће на разне муке мећати, него ћеш брзом смрти свршити. Почињи испитивање, Григорије Лукијановићу! — Причекај, причекај мало -—■ рече осмјехкујући се Маљута — ја имам један рачун са његовом милошћу! Тома, притегни му ланце! — рече он џелату. Џелат спусти свијећу на земљу, н стегну му руке тако, да њима није могао мицати. Маљута му се примаче, па га дуго подругљиво гледаше. — Баћушка, кнеже Никита Романовићу — рече он —• немој ми одрећи једну велику милост! Он паде на кољена, и поклони се Сребрноме. — Ми смо, баћушка кнеже, пред твојом свјетлошћу мали људи, нијесмо никад такву велику господу исшггивали, па ће ме сада страх почети. У нашијем, говоре, жилама не тече једнака крв . . . Маљута застаде, осмјех му поста злобнији, зенице му чешће заиграше. — Дозволи ми, баћушка кнеже — продужи он — дозволи ми, да најприје видим твоју крв, не би ли се ослободио. Он извади нож иза паса, и стаде се, пузећи на кољенима, примицати кнезу. Сребрни устукну натраг и баци поглед на Годунова, али лице овога оста непомично. — А затим — продужи јачим гласом Маљута — дозволи ми сиромаху, да из твојих кнежевских леђа себи изрежем опуту ! Дозволи ми сиромашку, да твоју господску кожу садерем! Дозволи ми, смрдљивоме псу, да моју пашчад твојим великашким месом наједем! Обично груби Маљутин глас, сад бјеше сличан на цику шакалову, нешто средње између плача и смијеха. Кнежева се коса накостреши. Кад га је први пут Јован на смрт осудио, он је храбро пошао на губилиште, али сада у тамници, у оковима, измучен глађу и жеђу, он није могао издржати овога гласа и погледа. Маљута се неко вријеме неслађиваше гледајући, какав утисак учинише његове ријечи.