Zora

404

3 0 Р А

-— Баћушка кнеже — цикну он, баци нож и скочи на ноге — дозволи ми најприје да ти дуг вратим! Маљута шкрину зубима, дпже шаку, и замахну се на Сребрнога. Кнез бјеше као изван себе. Осим негодовања, њега обузе ужас и мржња, овакав осјећај, који овлада човјеком, кад се боји, да га не докрене какво нечисто, погано створење. Он бацп очајан поглед на Годунова. У тај мах замахнута Маљутина рука стаде у ваздуху, њу задржа Годунов. — Грнгорије Лукијановићу — рече он мирно — ако га удариш, он ће разбити глаг.у о зид, па не ћемо имати кога испитивати. Познајем ја овога Сребрнога. — Даље — зарика Маљута — не сметај ми, да му се наругам. Не сметај, да му вратим шамар из Погане Луже! — Опамети се, Григорије Лукијановићу, ми за њега цару одговарамо! — И Годунов шчепа Маљуту за обје руке. Али као дивљи звијер, кад намирише крв, тако и Маљута више није знао за се. Он нападе псуЈућп на Годунова, стараше се да га обори, па да тако нападне на своју жртву. Отпоче између њпх борба. Неко обори ногом свијећу и она се угаси. Маљута дође себи. — Ја ћу рећи цару — закрешта он — да си ти на странп његова издајника! — А ја — одговори Годунов — ја ћу рећи цару, да ти хоћеш да убијеш његова издајника, јер се бојиш његовпх доказа! Маљута рикну, зовну џелата и изиђе из тамнице. Док се ова двоЈица у мраку пењаху уз степснице, Сребрни осјети, да му отпуштају ланце, и да се опет може слободно кретати. — Не очајавај, кнеже — : пришапта му Годунов, и стиште му руку — главно је. да добијемо прилику . . . И он потрча за Маљутом, закључа пажљиво врата и узе кључ. — Григорпје Лукијановићу — рече он Маљути, у присуству страже, пред

тамницом, — нијеси закључао врата. Овако се не ради, могу помислнти, да си и ти на страни Сребрнога. Док се ово у тамници догађало, цар је сједио у својој соби зао и незадовољан. Од некога времена зародио се у њему чудноват осјаћај, то је неко поштовање према кнезу Сребрноме. Његово отворено и искрено поступање зачудило га је. До сада је он сретао или јавну својевољност, као у бојара за вријеме његова малољетства, или тврду непокорност, као у Курбскога, или ропско пужење пред њим, као у свију његових љубимаца. Али Сребрни не припадаше ни једној овој врсти. Он се држао закона, да се ваља цару, као намјестнику Божијем на земљи, покоравати, па за то је чувао права Јованова као светињу. Али, не гледајући на ово, кад год се сукобио са јавном неправдом, душа би му планула и његова прирођена праведност и искреност савладала би ту свету покорност и поштовање према цару. Он би тада п не хтијући радио против цара, тукао његове људе и т. д. Ова поштена, праведна нарав кнежева чудила је цара. Он је видио, да Сребрни не ради и своју личну корист, да га он никад не би изневјерио, да му је вјернији него и један опричник; па му се чашће јављаше жеља, да га ослободи, себи приближи, и учини од њега своје оруђе. Али се сјети да му се то оруђе може у часу измакнути нз рука, а та мисао охлади његове осјећаје према Сребрноме. Овакве мисли, кајање и грижа савјести — то су код цара били изузеци, он се вазда држао за намјестника Божијега на земљи, да он има право казнити непокорне и издајнике, а свака поједина особа изгледала му је сумњива. Тако би и сада. Он одагна помисао да опростп Сребрноме, јер се сјети, да Сребрни припада ономе броју људи, којих држава не треба да трпи. Он се сјетп оне изреке из Св. Ппсма: „ако цијело стадо оваца иде на десно, а