Zora

К Р О Н И К А

^лХг.4 Ч К Р 0

Књижевноет. -« С Л 0 В Е Н С К А С р п с к а М оуо Ооћа, Кз^ зјесИпјепе ћгу;Љке, вграке 1 81оуеп8ке от1а<Зте, га кпргеупоз!:, ро1Шки и 80с1ја1па рИапја. 1 Т 21а4пот Ргарт 1897. (гоДта I. Бг. I. Тежња за културним јединством југословенеких народа није нова нити је млада : она је почела са првим данима њиховог културног развијања и видимо је оличавану до сада у Словинству, Илирству, Југословснству, а у шездесетим годинама овог вијека у њеном највећем јеку. Један велики ум, којп је у том једпнству назнрао сав напредак југословенскпх народа, дао бјеше тако јак импулс идејн те заједнице, да се та тежња јужних словенских народа бјеше претворила у опће и најживахније одушевљење. Но, што је та идеја потиснута била овпх потоњнх деценпја, није само узрок пријека смрт тога великана, него такијех пријеких узрока бјеше више; а када би у данашње мутно доба наше културне незаједнице нскрсла та идеја препорођена, био бп то за нас појав од највећег значења. Али да се покреће нешто и да над рушевннама оног одушевљења из шездесетпх година треперп опет један мален али јасан зрачак живота, то се види отворено. То свједочп и лист под горњпм натписом. А то је одиста један утјешан појав! Једва неколико мјесеци што нас дијели од оних црних дана када је хрватска омладпна погрдила најсграшннје и најнедостојније српску пркву, општину и народну заставу у Загребу, а у том табору васкршава сад жива жеља за братском и великом културном заједннцом свијех југословенскпјех народа, н ваплоћава се у Моуот 1)оЉа, НгиаГокој иизИ и К'агоо1псој т1зН, које се покренуше потоњих дана у Загребу н Прагу. У њиховим очима нијееу данас српски и хрватски народ само два братска народа, него је то један народ. Српски језик није данас само хрватскн

Језик, него Је он српскч или хратски, а наЈсветпје дужнооти хрватскнх родољуба поетаје данас не само учење спог народног Ј 'езика него п учење и језика других Јужних Словена, н пажња, не еамо над својим, него и на приликама свијех нас на југу. Најтрезвенпје хрватске патриоте, попут др. Еразма Барчпћа и Поточњака, стављају се данас на чело тој идеји. И мп то биљежимо с радошћу. А приказујући V једном од лањокнјех бројева овог лпста једно дјело омладине ( ЋагоАпа АНзао), које бјеше претеча поменутих листова, изјавилп смо: да је та мисао свијетао појав за све нас послије толикнх међусооних трзавица,н гигантски скок хрватске омладнне послнје оннх дојучсрашњих удараца нашој заједницн. Све и да то одушевљење прије и заспе него пожње успјеч за којим тежи, (што то не би било необично), ппак ће се осјетити његов благотворни траг. Колнко се год учпнп, добро се учинило. Но покретању овнх часоппса примјећујемо са своје стране тек толико, да их је ваљало покренути у Биограду а никако у Загребу. Борце за кулгурни федерализам српски,хрватекн словеначки и бугарски, а поглавпто српски и хрватски, ваљало бн да Србп окупе око себе. Природније је да су очи свих хрватских поклоника југословенске кулгурне заједнице управљене на Биоград, а не српске на Загреб. Ми иаља да окупљамо њих око себе, а не они нас! Разлозп су јасни А прашком АЊ уош ЂоЂн могло би се примјетити нешто што није без вриједности, па ма и не била ствар најкрупнија. То је њсгова натппсна страна. Зашто није оно Ш уо Ђо1>а на корицама баш ћнрилицом него латиницом и зашто је у свему уступљено првјенство несловенској латиници? Ваљда тек ниЈ 'е то због еловеначке интелигенције, која ће поред осталих жргава лако жртвовати да изучи и трндесет ћириловнх писмена ! ? — Ако }'нутрашњост листа није могла, због недоетатка слова у штампарији, (као што се ту помиње), изнћп мјешовита: ћирилицом и латиницом, могло је бар оно што веома пада у очи. А ако није случајна оскуднца српских прилога и биљежака једини узрок томе, што, осим она два чланчића,- нема ништа друго по чему бп се вндило у томе и српско уче-

Н И К А