Zora

3 О Р А

штаних свсћа, што су их заборавили да угасе они који су јој оца однели на далеки пут. И мајка! Баш она. Мај ка! Не, није више кадра да се згрози при помисли, — а и не зна на шта би пре помишљала од оног, чега је ту било. А било је свега, свачега, црног и ниског. И сад нема ту никога од оних што су ове господске одаје некада испуњавали заносним шумом, отменошћу, духовитом и недуховитом веселошћу, животом. Све је то уништио удес. Али она то и не мари. Мрачне и све мрачније успомене прођоше јој кроз памет, а свака нова потрла је ону пређашњу, и тако редом, док је најзад није окружио непровидни мрак ове потпуне пропасти. Па ипак чињаше јој се, да је најцрња слика у свој овој беди, успомена на мајку. Или можда је најдирљивија она жалосна успомена наујну. Ах, ко зна. О овој, о својој малој ујници, не зна ништа; све од онда, кад се ујница наљутила, кад су ујници забранили у кућу, кад је она отишла поносито и презриво, па им се никад више није' враћала. Она је онда све ово предсказала. Сећа се њених опомена, њеног малог болешљивог тела, мршавог лица, и озбиљног понашања, због којег је мајка о њо.ј говорила: „Она мршава совуљага!" Совуљага је тица злослутница; погодила је. Често би јој говорила; „Пропашћете" —* па после: „Немој узимамати тог лажљивца. То је лажљивчина, веруј, нема у њему ни трунке искренога. Упропастиће те!" И она јој је одговорила: „Волем га!"

51

Тада биујница мало сустала, па би и одилазила, да се другом приликом опет враћа, и да наново отпочне своје наваљивање: „Има за тебе прилике, теби погодне, која ће те усрећити. Дете, не мој поћи за оног!" Али онабијој одговорила: „Волем га!"

II. Био је на око угледан, стасит и кицош. Мало прореда коса личила му је, јер није сметала сјајном, белом и високом челу да се показује у целој лепоти. Затим његово опхођење, његов положај . . . — И његови другови — додавала би ујница презриво. Па би још рекла: — И његових тридесет и девет година. — Само тридесет и осам, бранила би га мајка. — Па поред тога још је младолик, окретан, елегантан... — Старији је од тебе, снајо одговорила би ујна. Па кад се овој једном досадило, обуче своје старинско стајаће рухо: широку аљину од чврсте зелене свиле са два карнера, црно либаде са веверичином кожом, и Фес са нанизаним дукатима; на прст натаче велику златну бурму, и дође. У соби затече само кћер, и то јој је била згодна прилика да развије сав свој уплив. На крају дугог разговора рече: — Јело, Андрија те чека; само на те мисли. . . . И Јелена уздрхти при овој успомени. — — Где ли је сад Андрија, и шта ли је од њега? Красно и умиљато момче беше лепушкасти Андрија са сетним и стидљивим изразом на чистом чедном лицу. То је