Zora

108

А Н Џ Е Л 0

Умекшате молбом, остало је јоште! И ето вам сада шта мољаше братац Своју сестру пуну чара и милоште ..." — „Боже, рече она, у ријечи моје Кад бих могла само да положим наду!" — „0, сатане сумње, одговара овај, У срце без страха уздању не даду! . . Ал' идите преда њ, а по мени знајте, ГТред човјеком само мома клекла је ли, Заплакала тихо, замолила њежно, К'о Бог што је један, даће све што жели! . . ." IX. Опрости се она од матере часне И с Луцијом вјерним изиђе из врата... Па клекнувши смјерно, својом молбом благом Намјесника гордог мољаше за брата. — „О дјевојко, суров глас Анџела рече, Не можеш га спасти. Твој је братац мио Одживио живот. И мора да умре! ..." И заплакав горко, поклонив се ти'о, Изабела дивна спреми се да пође Ал' Луције добри задржа је сада. — „Не идите, шапну, — молите га опет, И молбама тихим, пуним туге, јада, Траж'те милост њему. Плач'те! Сузе, пјене, И сву мудрост женску употреб'те саде! Али ви сте хладни, к'о на врху игле Да вам р'јечи ваде!..." X. И поново она, Хватајућ' се плашта, уплакана, бл'једа, Усрднијем збором стидљиво мољаше Страшног извршача закона и реда. — „Вјеруј мени, рече, нити царска круна Ни владарско жезло, величања гласи, Господаре свјетске и велможе силне Као милосрђе не може да краси! Но мој братац да је к'о ти, силни, што си, А ти да си Клавдиј, — мог'о би у свему Да онако сгр'јешиш, — ал' он не би био Теби тако страшан, к'о ти према њему! ..." XI. И укором њеним Анџело се смути. А поглед, пун мрака, Сад засја и с'јевну. — „Преклињем те, иди! . . ." Ал' с усана њених топла ријеч, лака,