Zora

138

РАЗОРЕНО гнијездо

— Баш они мисле, да су бољи и баскинлији од нас . . . Ама видићемо ми све. — Видићемо, — рече и Муј-ага и учини му се, да је за данас доста говорио. Кашаљ га је готово сваки час пресијецао у говору, па му је и то сметало . . . Пошто се, дакле, изговорио, погледа значајно у Дуду, која је мирно слушала њихов разговор, а да ни ријечи проговорила није, као да је се ништа и не тиче. „Кад мушкадија говоре, жсне нека шуте" тако је она обично говорила, па тако највише и творила. Истина, по каткад би, као и свакадруга жена по мало и забасала, али је ипак вјешто знала да заглади и поправи. Дакле потпуно дошљедна сама себи, она ни сада проговорила није, кад је Муј-ага погледао, а на томе се све и свршило. Алија није могао, а да свој разговор са оцем не исприча друговима. • — Ја, —1 рече, — и сад ће они, да ме назову свакаквим. — То је ситно! — рече Ђул-ага, који већ бијаше отпао од Ибрахимбега, — ама још хоће да кажу, да си ти к'о Влах, па да и не гледаш на нашу виру. Алија се насмија. — Знао сам ја за то, — рече, — они ће и још грђе говорити .Ј|ј Ама видићете, како ћу се ја показати . . . Ето, шућур Алаху, има још дана пред нама, па ћемо се познат' . . . — И треба да се познаш! * дочека неко . . . Баш им липо кажи, да си бољи и поштенији од онога њиховог бега, што не бегенише свакоме ни „сабала хајиросум." Чим се спомену бегово име, Алија плану:

— Стућу ја рогове њему, тако ми Алаха! И не био ја Турчин него Фраицез, ако га не искадим из Мостара . . Он ми се баш испео ев' овди . . То рече и куцну се руком у врх главе. — Искадићемо га сви, — дочека Ђул-ага. — Ето, сад се врзе окб Махмут-агиних врата, па хоће да нам испред носа узме најлившу дивојку . . . — Неће, валахи, док је главе на намакарце! — гракнуше неки. Алија није познавао Емине, нити јој је икада на врата дошао, јер како се омразио са Махмут-агом, није хтио ни да му покрај куће прође. Али он прије није знао ни то, да је Ибрајим-бег бацио око на њу. — Аха! — узвикну он сада, ударивши се руком по кољену, — с тога ли, бива, Махмут-ага брани Османлије!.. Баш ваља, кад и то знадем ... Безбели и зет умије добро полагивати, па су им се због тога пол>убиле звизде . . . У томе тренутку осу се читава киша псовка и грдња на Ибрахимбега и Махмут-агу и ни један није имао довољно ријечи, да своју мржњу искали како ваља. Неки су били вољни и да се бију, те су пријетили : „да ће бити чуда, какво се још нигди чуло није" и да ће „закукати бегова мајка." Но Алија се није само овим задовољио. Пошто је пустио, да се сваки изговори колико може, тад је опет он почео говорити. — Знате ли шта? — рече. Хајдете, да још нешто учинимо ! Који гођ неће као и ми и који брани бега и његове, — да му не називамо ни „сабаха" ни „селама" . . . Хоћетели? — Хоћемо! — гракнуше сви.