Zora

3 0 р а

137

и слушати, како пивају стамболски бумбули. Емина је све то више падала у слатки занос и када би се Ибрахимбег удаљио, она је стајала и дуго мислила о свеме ... Затим би отишла у башчу и, на прохладном вјетру, сједећи испод онако огољелог дрвећа, сањалаЈе о Стамболу.,. Чинило јој се, као да сједи у оним финим собама, на мехкој шилти ... па као да се воза у пајтонима... и најпошље како сједи поредшедрвана, грлећиИбрахим-бега. Љепшега живота одиста ни замислити није могла, а камо ли уживати га. И, чини јој се, да би јој тада довољно било само годину дана да проживи, па да одмах умре . . . Али ко би још у таким часовима мислио о смрти! —■ Та живићу ја, живићу, паће ми и мало и велико завидејти на томе . . . Тако је сама у себи говорила и желила, да то буде што прије, пошто нема ништа горе од многог чекања. IX. Освануло је прво зимско јутро, па одмах необично. Студен вјетар попухива, да се срце смрзне . . . Небо се намрачило и, као ситно перје, по кадкада заиверају по неколико сњежних пахуљица, падају насуху земљу и одмах се топе. Испод малене стрехе згурило се неколико. врабаца, па циче а не цвркућу. На комшинском ђубрету дере се стар и бунован пијевац, лупнувши крилима и отегнувши вратом. На високој шандуди пуцкарају сухе гране, а испод њих обилази мршави гаров, отромбољених ушију и подвијена репа, па и он тужно завија . , . Све је некако тужно, све суморно и баш ни од куда весела гласа ни јава . ..

Стари Муј-ага, такођер тужан, савио се у својој соби, а крај њега Дуда. Алија сједи мало подаље, наднио руке над дагару, па се грије. Мујага кашљуцну неколико пута, па најпошље тужно-жалостивно поче: — Окани се, Алија, ћбротиње. Немој и ти бит' мимо свит . . . Видиш, људи ми у образ ударају севет 1 ) тебе, па сад не могу да им у очи погледам. — А што? — запита Алија. Зар су они бољи од тебе? Знам ја њих добро ... У њих је срамота, што ја радим, а није срамота да лажу онако к'о Махмут-ага . . . Ја знам, шта радим . . . — Ама макар што знаш, дина ти, немој сад да буде севет тебе кијамет, кад можемо живит' к'о што смо и до сад живили . . — До сад се могло, ама сад се више не може . . . Треба и ми да прогледамо очима и да кажемо ко смо. Нисмо ми раја, па да све слушамо . . . — шта нам смета кад слушамо? Нико те не изгони из вире, нит' ти држи сабљу над главом . . . Шути и гледај, па ћеш бит' миран од свакога . . . Алија се осмјехну. — Мислите ли баш сви тако ? Ј' — Мислимо, а да не мислимо, не бисмо ни говорили. У нас старих све је 'вако било, па је било и хајирли, а ви млади све хоћете да преврнете наопако. — Нећемо ми наопако, него како је право. Муј-ага се жестоко закашља, па опет настави: — Гоните ви лисицу, па ћете истирати вука ... А шта вам је криво ?... Криве су вам Османлије ... А зар они нису Турци к'о и ми . .. ') Ради. 2