Zora

246

ОПРОШТАЈ

Гуша ми се стегла, а светиљке почеше ми играти пред очима. Нити сам више знала где сам, ни шта говорим. Чујем само на све стране ужасан смех. Па и сами глумци на позорници прснуше у смех. Сад ми је било доста, поплашено погледам око себе, па беж у прву бољу кулису. Сви су се слатко смејали, само сам ја горко плакала. Та несрећна улога собарице беше ми прва и последња. Никад вишенисам игралатаковеулоге. На срећу моју после те несрећне представе дође на репертоар Прехвала опет од Јована Суботића. У том комаду добијем лепу и симпатичну улогу Милену, Прехвалину супарницу. И том улогом поправим

оно што сам покварила са собарицом. Није ме више ништа могло збунити, ни подмигивање, ни гуркање па ни подмукло смешење око мене, које сам све и видела и чула; ја сам била подпуно свесна и одиграле своју улогу на опште задовољство. Шта више уз бурно пљескање изазваше ме на позорницу, и добијем диван букет цвећа који беше намењен Прехвали. После представе дође покојни стари доктор Мушицки са својом госпођом, похвалише ме и позваше ме да их посетим, у чијој сам кући била увек радо примљена. Доцније сампоредтрагедијеиграла и веселе улоге, само никад више собарице.

Под бријег је у хлад стао, Гора, раван ишчезоше, Па облаке н'јемо гледа; Ни облаке сад не види; Ишчезоше бајни доли, У сну му се јаве доли, Ал' му туга не ишчезе; Туга сад му душу мори; Срце цвили, срце боли, — Срце цвили, срце боли, Још му само бруји пој: Горким јадом пјева пој: „Збогом пош'о, сине мој!" „Здраво, мили доме мој!" Дани лете, косе сиједе, Ни дом га се виш 1 не сјећа; Али они бајни доли До гроба му биће мили; Срце цвили, срце боли, Пошљедни му биће пој: „Збогом, мили доме мој!" 1892. _ .. -}- Јефтан Р. Шантић.

јЗ ПРО ШТ А Ј горе путник обзире се Домовину златну гледа; Убави се смију доли, Ал' путнику далекоме Срце цвили, срце боли, Из далека чује пој: „Збогом пош'о, сине мој!"