Zora

264

КНЕЗ СРЕБРНИ

К Н Е 3 СРЕБРПИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава ИванишевиЋева (НАСТАВАК)

н се надао, да ће га цар задржати ачаи д ЈШр^али за оно вриЈеме, док га ниЈе " јдји ? било у Слободи, цар је још више Ј\у према њему охладио, одвикнј г о се | од њега, а други љубимци, особито Маљута, увријеђен охолошћу Басманова, учинише да га цар још више омрзне. Басманов се преварио у рачуну. Могло се примјетити, како се цар игра и забавља са његовом љутином. — 'Гако ће и бити — рече он плачно, претварајући се — п ако ће ми, сиротану, необично бити без тебе, и ако ће ми се државни послови замутити, али шта ћу, гледаћу да се са мојом слабом памећу потпомогнем. Хајде, Тодо, на све четири стране, ја те нећу задржавати. Басманов се не може даље уздржати. Ова царева маза не бјеше се на такве ријечи навикла. — Хвала ти, господару, рече он хвала ти на хљебу и соли. Хвала ти што тјераш свога слугу као непотребна пса. Хвалићу се по Русији твојом добротом! Нека ти други послуже као Теодор. Служећи теби много сам гријеха примио на своју душу, само једнога не — нијесам врачао. Цар се све осмјехкивао, али при пошљеднимријечималицемудобидругиизраз. — Врачање? викну он строго и зачуђено — а ко овдје врача? — Па ето твој Атанасије Вјаземски — одговори Басманов издржавајући царев оштар поглед. Јест, једини ти не знаш да он често иде у млиницу, па тамо му млинар врача, а зашто, ако није да изда твоју царску милост? — А откудатито знаш? простријели га цар очима. Басманов се мало препаде.

— Ја сам, господаре, тек јуче дознао од његових слуга — забрза он — да сам прије дознао одмах бих ти јавио. Цар се замисли. — Одлази — рече он послије кратке почивке — ја ћу то дознати. Али без мога налога не излази из Слободе. Басманов изиђе весео, што је побудио у цару сумњу на Вјаземскога, али замишљен ради Јованове хладноће према њему самоме. Затим цар изиђе у примаћу палату, сједе и стаде примати и саслушавати по реду бојаре из Москве и других градова. Он даде свима налоге, са многим проговори о државним стварима, о припремама, ако би у случају напали Татари, и т. д., па најпослије упита има ли још ко да уђе. — Бојарин Дружина Андријевић Морозов, рече слуга — бије ти челом, и моли да га пустите пред твоје свијетле очи. — Морозов? — рече Јован, —- зар није изгорио у пожару? Јошјежив стари пас! Па што? Скинуо сам с њега немилост, нека уђе! Слуга изиђе; наскоро се царедворци размакоше, двојица слуга уведоше Морозова, он приђе цару и паде пред њим на кољена. Сви погледи бјеху упрти у старога Морозова. Лице му бјеше блиједо, на челу веиика бразда од сабље Вјаземскога, не бјеше достојанствен као и прије, али иста одважност и челична воља свијетљаше му из очију; а на састављеним обрвама бјеше печат непреломљенога јогунства. Успркос дворскоме обичају, на њему бјеше сТгролгна хаљина. Јован га мучки посматраше. Које знао читати царев поглед, тај би у њему про-