Zora

270

КНЕЗ СРЕБРНИ

Већина слуга не признадоше ништа, али неки не одржаше, него признадоше све оно што им је Маљута мећао у уста. Они казаше, како је кнез ишао у млиницу, да цара изневјери и нашкоди му; како је мјерио цареве кораке и на ватри спалио; неки рекоше и то, да је Вјаземски желио да на пријесто дођекнез Владимир Андрејић. Све се ово записивало и цару читало. Да ли им је вјеровао цар, или није — Бог знаде! Али он строго забрани Маљути, да не прокаже Вјаземскоме узрок, ради чега су му ухваћене слуге, него да му рекне, да цар сумња на њих ради крађе у царској ризници. Сваки слуга говораше друкчије, и цар посла по Басманова, да му опет све понови шта зна о Вјаземскоме. Али њега не бјеше у Слободи, и цар се наљути како се усудио, да без његова питања отпутује. Маљута се користи овим тренз г тком, па рече: — Ко зна, господару, зашто је без питања отпутовао. Можда је и он на страни Вјаземскога, па га теби само ради форме издао, да ти лакше до главе дође! Цар нареди Маљути, да за сад ћути, и кад дође Басманов, да му ничим не ода, да су његово отсутство примјетили. Настаде дан Божјега суда. Још рано зором искупио се силан свијет на Црквеној пољани, сви прозори и кровови од кућа бјеху пуни свијета. Глас о двобоју пронио се по околинама све до Москве, чувена имена двојице противника привукоше силан народ са стране, да виде, на чијој је страни Божја помоћ. — Ну, ну, брате — говораше један лијепо обучен гуслар своме другу, крупној момчини са добродушним, али врло глупастим лицем —• хајде напријед, можда ћеш се моћи прогурати до ланца. Ах народа, народа! Дајте да прођемо, православни, пустите и нас Владимирске глусларе, да видимо суд Божји.

Али му молбе остадоше узалудне. Свјетина бјеше тако збијена, да се добре воље не могоше размакнути. — Гурај се наприЈед, међеде један! рече опет гуслар, гурајући друга у леђа — зар нијеси у стању, да се протиснеш напријед? —• А ра — шта! флегматично отегну момчина. Он наприје својим јуначким раменом и стаде растављати свјетину, као гвоздени.м клином. Зачу се вика и псовка, али другови не обраћаху на то пажње, него продираху даље. — Десно, десно! — говораше старији •— штаузимљеш налијево, блесане!Окренп онамо, гдје се виде копља! То мјесто бјеше приправљено за самога цара, уздигнуто од дасака и покривено чохом. На њему бјеху поредане царске столице, а около стајаху опричници са копљем у руци. У средини бјеше широка пољана, а около ње протегнут ланац, иза којега са сваке стране бјеше мноштво народа. Опричници држаху ред око ланца да свијет не напире на њ. Онај гуслар и момчина примицаху се корак по корак, док стигоше до ланца. — Куд се гурате! викну један опричник и замахну да их удари. Момчина зину, па се у чуду окрену на свога друга. Али овај већ бјеше скинуо своју шаренукапу,обвијенузлатном траком, са пауновим пером са стране, па се до земље клањаше опричнику. —■ Дозволите, честита господо, да и владимирски гуслари виде суд Божји! Дошли смо чак из самога града Владимира! Дозволите, честита господо! Он се, лукаво молећи, осмјехну, и указа изнад црне браде своје као снијег бијеле зубе. — Па, нека буде! рече опричник натраг не можете. Стојте овдје, али ако се напријед макнете, главу ћу вам расијећи. По пољани шетаху изасланици обадвијех странка, један бојарин, један царе-