Zora

302

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

кап крни кроз жиле тече. А Кавазбаша је једнако ишао између њих и разговарао се час са једним, а час са другијем. Ои их је, на свој начин, такођер соколио и говорио, како он знаде војску предводити. И док су они били у највишем разговору, бахну међу њих Махмутага. 0 рамену објесио дугу шишану, припасао криву сабљу сребром оковану, а за пасом му двије мале пушке и велики нож, чији држак бијаше позлаћен и окићен разним камењем. —- Ево и мене! — викну он, чим дође. Куд су сва моја браћа, нек сам и ја! . . . Кад они гину, валахи, нека и ја гинем . . . А мој живот и тако не ваља и ја не тражим ништа, него смрт . . . И сад сам ваш! — Аферим! Таки нам итребаЈ^! — заграјаше многи и опколише га. Међу њима је био и ЈусуФ-ага. Махмут-ага га опази. — ЈусуФ-ага! — викну он. Халали ми! Омразили смо се, а ни са шта . . . Сад треба, да смо сви заједно. ЈусуФ-ага не бијаше у стању ни ријечи да проговори. Он му приступи и загрли га, — и обојица остадоше дуго у томе загрљају. Њима се придружише и Мемиш-ага и Салих-ага. И сва четворица заједно пођоше да се спремају. За њима пођоше и остали. И разви се велики барјак, у рукама младога и јуначнога барјактара, а око њега окупила се храбра војска, састављена све од самих дичних Херцеговаца, — а понајвише Мостараца. Пред војском је Кавазбаша, који, док се још није пошло стоји одвојен и разговара се са неколицином старијих људи. Поред њега је и Алија, а недалеко стоје и Махмут-ага, ЈусуФ-ага са Мемиш-агом и Салих-агом.

Око војске окупилосејош неколико стараца, који су се избојевали, па сад више не могу да владају оружјем; осим њих има још и много дјеце, која су надала вику и дреку, да уши заглуше. А има их још неколико, који су дошли да се халале 1 ) један са другијем. Наједној страни растаје се брат са братом, а на другој отац са сином, али ни једноме не видиш сузе у оку, него се држе храбро и и јуначки, као што јунацима и доликује. На лицима ратника могло се читати „не бојте се!" а на лицима пратилаца „не обрукајте нас!" Док, у нека доба, ударише бубњи, а писну борија. Кавазбаша се одвоји од пријатеља и стаде пред војску, а сви ратници поредаше се. И војска пође. — Ејвала! — довикују ратници. — Еј садиле! Алах селамет! вичу пратиоци гледајући за њима... * * -* Мјесто славе и слободе, о којој се толико сањало настаде пропаст и несрећа.... Силна војска сердара Омер-паше, дочекала је јуначку војску херцеговачку код Борака, и разбила сасвим. И ЈусуФ-ага и Салихага, са Махмут-агом јуначки погибоше, а само остаде Мемиш-ага, па и он тешко рањен. Алија је погинуо још прије њих, а Кавазбаша, преко Фоче, побјеже у Далмацију. Изгибоше многи и многи дични јунаци, а остали се повукоше натраг и не помишљајући више на окршај са царском војском. И Омер-паша дође у Мостар. Главна му је намјера била, да Алипашу жива ухватити .... Паша је, може се рећи на пријевари, ухваћен, и сјутра дан морао је кроз читав Мостар да на мазги пројаше и то ') Опросте.