Zora

344

ТАЈНА ЈЕДНОГ КОСТУРА

трос ми је, у болници, један стари франиускиљекар причаоједан догађај. Чињенице су ие може бити простије. Све, што се о томе догађају зна, може се читати у извјештајима париске полиције од прије шесдесет и двије године. — „Прича почињеједном великом неправдом, коју је један човјек учинио једном свом ближњем- Каква је то неправда била, ја у ствари, не знам, али ми се чини да се с разлогом може претпоставити, да се тицала жене овога другога. Мени се то чини због тога, што је онај, коме је неправда била учињена, према преступнику био испуњен тако страховитом мржњом каква не прожиже често људски мозак, а такав огањ може жена да раздува. „—- Али то је само предпоставка. Сам преступ није ми тако битан. Човјек, који је учинио неправдз^ побјегне, а овај други стане га гонити. То је била трка са спуштеним уздама, јер је први био утекао за читав дан. Тркалиште је било цио свијет, а награда •— живога првога човјека. „— У оно вријеме путници су били ријетки, те је лако било ухватити траг. Први, који никако није могао знати за колико је његов гонилац био далеко или близу, непрестано се надао да ће заварати траг, и одмарао се овдје ондје. Други, који је непрестано знао за колико је први пред њим, није се нигдје одмарао. И тако је онај, који је пламтио мржњом, све више сустизао онога, кога је мамузао страх. „— У једној вароши гониоцу на његово питање одговорише: Синоћ око седам сати, господине. — Седам, хм! То су још осамнаест сати! Дајте ми брзо да једем што год, док не промијену коње.

„— Сјутра дан у вече они су, по тачном рачуну, били један од другога далеко шеснаест сати. „— Код једне швајцарске куће господин промоли главу кроз прозоре од кола и упита: Кад су, од прилике, прошла овуда једна кола, у којима је био један крупан, гшав човјек? „Један такав провезао се овуда јутрос рано, господине. „Хвала, тјерајте! Даћу вам сто долара, ако прије сванућа прођемо кланац. „А шта ћу ако коњи падну, господине ?" „Даћу вам два пут толико колико вриједе. „ Једног дана подиже главу човјек, кога је гонио страх и угледа пред собом отворена врата једне катедрале, уђе унутра, клече и поче се молити Богу. Он се молио дуго и свесрдно, јер човјек, сагнан у тјеснац, грчевито се хвата за сламку вјере. Он се молио да му гријехови буду опроштени и да се ослободи свога душманина. Неколико корака иза њега клечао је његов душманин и молио се Богу, али му се поглед упијао у његову жртву. Али пошто је молитва гониочева била само молитва благодарности, она је била кратка, тако да је овај први, кад се осврнуо, како лице његовог душманина, управљено правце њему, одсјева подругљивим осмјехом. Зато он и не покуша да устане, већ оста као прикован погледом сатанске радости, која је сијевала из очију његовог гониоца. Овај, послије неколико тренутака, поче лагано прилазити ономе првоме. И тада, у тренутку кад је човјек, коме је била учињена ужасна неправда, блажен што је близу свога циља, стао иза човјека, који га је