Zora

3 0 Р А

351

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја. С руског преводи Вукосава Иванишеви^ева. (настаеак)

Глава ХХХПТ.

ЈЛ0!',Ј1 II

1 0 Ж.А Н О- В ЉЕI'.,

ал УДУ је Маљута испитивао у тамНИ Д И Вјаземскога, и на муке га » метао — ова Ј ни једне ријечи не ИС' изусти. Можда из презрења, из поI? носа, или што му је живот омрзнуо, он не хтједе порицати клеветање Басманова, да је хтио цара издати, нити каза, да је самога Басманова затекао у млинара. По царевој наредби млинар већ бјеше затворен. Басманову се окренуло на боље. Изгледаше да је цар према њему милостивији, чепгће се с њиме шалио и разговарао. а Басманов то приписиваше тирлићу-трави, коју је једнако о врату носио. Он је сада био још охолији, јер је погубио једнога супарника; није знао да је млинар ухваћен, а мислио је, да га цар опет воли. Зато му је право у очи гледао, шалио се са царем, и чешће му дрско одговарао. Све је ово Грозни трпељиво сносио. Једанпут послије обичне службе, цар сврати у надзорникову ћепију. С њиме су били сви љубимци, и оба Басманова, само не бјеше Маљуте. Клањајући се до земље игуман им изнесе меда, млијека и свјежих јаја. Цар је био особито расположен, пробао је од свакога јела, са свима се шалио а особито са Басмановим, тако да се овај још више увјерио у надприродној моћи тирлића. У то се зачу коњски бахат. — Тодо — рече Јован, — хајде, види ко је оно ? Басманов дође до врата, која се отворише и уљезе Маљута Скуратов. На лицу му се огледала тајанственост и нека злобна радост.

— Уђи Маљута! — рече му љубазно цар. — Какве ли нам гласове доносиш? Маљута погледа цара, затим приђе иконама и стаде се крстити. — Одакле долазиш ? — упита Јован, чинећи се да ништа не зна. Али Маљута не брзаше са одговором, него се најприје цару поклони, па онда приђе игуману. — Благослови оче! — рече он клањајући се, и бацајући злобан поглед на Басманова, да овоме срце залупа. — Одакле долазиш? — понови Јован, и намигну на Маљуту. — Из тамнице, господару, испитивао сам врачара. — Е, па шта? — упита цар и погледа на Басманова. — Све нешто мрмља, тешко је разумјети. Једино смо разумјели, кад стадосмо жглобове изврћати: „Није ми сам Вјаземски долазио, него и Басманов Теодор Алексијевић, узеојеу мене коријен и носи га о врату. Басманов се промијени у лицу. — Господару, — рече он, што може мирније, — сигурно ме облагао, што сам га издао твојој царској милости! — А кад му стадосмо пржити табане — продужи Маљута — тада проказа, да је Басманов узео корјен с намјером, да теби до главе дође. Басманов се заљуља под грознијем царевијем погледом. — Баћушка — царе! — викну он како можеш слушати млинара. Та да сам се ја с њиме знао, не бих га теби издао. — А ево, видићемо. Одапни капут, да видимо, шта ти је на врату. — Шта може бити осим крста и иконе, господару! рече дркћући Басманов. — Отпучи капут! рече цар.