Zora

392

ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

ворио. И ту критика са свима суптилностима умјетничке љепоте нема мјеста она је илузорна. Ја сам увјерен, кад би Јаша Томић имао о умјетности исто мишљење као његови критичари, он би и писао тако да задовољи све захтјеве естетске, или ако не би био у стању, он не би ни писао. Његов интелигентни разум схваћа и разликује умјетничку љепоту Лазаревићевих прича и види недостатак свега од тог у својим романима, али он је са својим радом потпуно задовољан, јер је питање колико цијени он ту разлику. Па ако баш и признаје и цијени донекле љепоту стила, појезију описа и разноликост згодних фигура, али он је не признаје као неопходно нужном. Није згорег, али може се и без тога. Роман нека буде облик његових мисли. Све што мора као журналиста да жртвује, то је да компонује фабулу. А то је лако за реалисту Јашиног калибра, који на срећу није романтичар; њему је пун живот разних тема, чак и готових фабула за извођење својих мисли. Он управо и пише да скрене правац живота на другу стазу, за то му се материјал скоро и сам по себи намеће. Јашин роман је тенденциозан. И он је све и сва уложио у тенденицију. И ако његов роман Трулезк постигне бар у неколико успјеха моралне природе, он је постигао сврху. Хоће ли анализа критике то дјело прогласити за умјетничко или не, то мује сасвим свеједно. Дабогме њему, са његовим назорима заиста је свеједно, док међутим књижевницима са опћим назорима данашњим о умјетности, то ни мало није свеједно. — Ама, шта си ми Ј'зео ту извијати, — рећи ће, можда читалац, који би у три реда казао мишљење о књизи, — је ли он писао којешта, је ли његов стил накарадан ? — Није. Јаша Томић је паметан човјек и он никад не пише којешта. Он је ван-

редан журналиста, његов стил не може бити накарадан. ГТоједина мјеста чак су врло дивна. — Е, па шта онда? Ево шта је, Јаша је и паметан човјек и добар стилиста, али није умјетник. Његови романи немају на себи тип умјетничке обраде и зато умјетност с њима не може ни рачунати. За њу не постоје. Истина нека мјеста и типови успјели су, али се за њих може рећи, да су онако у току рада без нарочите студије и брижљивости — испале за руком. Стари Матејић је, као узгредан тип управо мајсторски насликан. Неколико његових ријечи и примједаба потпуно су га одали. Да је Јаша Томић хтио, — и ако има снаге, па би уз то и могао, и остале карактере и типове онако изнијети, не трошећи при том излишних реченица и дијалога, овим би романом већу прашину завитлао у књижевности, него што је овако. С њиме би се почело водити озбиљна рачуна као о романсијеру. Право умјетничко дјело мора до најтањих ситница бити изведено свом брижљивошћу, а у њега ни крупније ствари не носе на себи овај знак. Долази питање о тенденцији. Ја држим да човјек при чистој свијести не ће ни оком мигнути без икакве тенденције. То би било без смисла. Ни један књижевник није умочио пера без тенденције, нити је и једна скица омакла се приповједачу без тенденције. Само ваља умјети разликовати тенденцију фину ненаметљиву од чисто пропагандске, од дидактичне, која прстом показује и моралне проповиједп распреда. Код разних књижевника свјетског гласа ова тенденција дабогме или је видније или непримјетније изведена, али сваки је има, зато је она ствар, која се сама по себи разумије и у критикама споредна. Броширске тенденције, морална поученија и наметљиве идеје никада нијесу одлучан фактор умјетничког дјела. Ко пак само таке тенденције сматра у опће за