Zora

3 0 Р А

421

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. Е. Толстоја. С руског преводи Вукосава ИванишевиЋева. (СВРШЕТАК)

Глава XXXVII. рПРОШТВЈ&Ж.

?|*"о извјешћу Годунова, Сребрни са 1|^Р Х станичницима дође пред царски

двор.

Израњени, одрпани, многи боси, подвезанијех глава, али сви гологлави и без оружја — стајаху станичници, један поред другога и са страхом очекиваху док се цар пробуди. Није им ово први пут, да су у Слободи, колико су они пута долазили преобучени, као гуслари, слијепци, или богаљи, многи су учествовали и у ономе пожару, када је Прстен са Коршуном ишао да ослободи Сребрнога из тамнице. Али много их је фалило. Ту не бјеше оних, који су пали за земљу руску, бијући се са Татарима; ту не бјеше оних, који одоше на Волгу, да продуже безбрижни живот; ту не бјеше Прстена, Митке, риђега пјевача и чшсе Коршуна. Прстена видјесмо пошљедњи пут на Божјем суду, па му пропаде траг; са њиме је и Митке нестало; риђега пјевача давно је Сребрни опремио на они свијет, а тијело старога Коршуна кљују вране и гавранови под кремљевским зидовима . . . Више од два сата стајаху јунаци, очекиваху и гледаху преда се, и не слутећи, да их цар посматра из једнога вјешто сакривенога прозорчића. Они не говораху ни између себе, ни са Сребрнијем, који замишљено стајаше на страни. ЈБубопитљиве свјетине бјеше се доста искугшло. Пред двором стајаше стара ОнуФревна. Када се цар нагледа и наужива при помисли да толики људи стоје између живота и смрти, и да им баш није лако очекивати га, онда изиђе, праћен опричницима.

Разбојници падоше на кољена, и преклонише главу. —• О здраво, одрпаници! — рече им цар, па се онда обрати Сребрноме. Зашто си дошао у Слободу? Јеси ли се тамнице зажелио? — Господару, — одговори скромно Сребрни — мене су силом станичници извели из тамнице. Они су заједно са мном побједили ширинскога мурзу Шихмата, о чему си сигурно извијешћен. Заједно смо се тукли, заједно ти предајемо главе, казни нас или помилуј, твоја воља. — Дакле сте га ви из Слободе избавили ? упита Јован разбојнике. — А како се упознасте? — Баћушка царе! рекоше тихо разбојници. — Он је нашега атамана у Међедовки од вјешала спасао, па га је атаман и избавио. — У МеђедовкиРрече Јован,и осмјехну се. — Сјећам се, тада си батинама излупао Хомјака са дружином. Било ти је опроштено, али да више не скривиш. Ти си опет послије у кућу Морозова напао на моје људе, шта ћеш рећи на ово? Сребрни хтједе да одговори, али га прекиде Онуфревна. — Зар ти је мало било крви до сада? рече она срдито. — У мјесто, да га наградиш, што је побједио безаконике Татаре, а ти ту измишљаш његове погрјешке. Још си жедан крви, проклети вуче? — Мучи, стара! —рече строго Јован — за бабе није, да се мијешају у мушке послове. •Затим се окрену разбојницима, који клечаху: — А гдје вам је атаман, вражји синови ? Нека изиђе напријед! ±