Zora

Стр. 16

3 0 Р А

Бр. I.

одатле све зло. оа мене постоје одселе само они, који ми требају. Обмане — И опет га збуни шушкарање. Погледа и задршће као вода прије олујине . . . Хтједе да крикне. Издаде га глас, а печалан се уздах окамени у засталијем плућима. Миш већ алапљиво глоцка узицу на цијевном ждријелу, које Милиновић у оној забуни и писању сасвијем сметну с ума, те зјапи управо на њега. Осјећа, како му расге кика и самртнички зној како ниче кроз чеону кожу. Све то трајаше, што би сте тренули оком, а њему се учинило дуже од васцијелог живота.

Разабравши се некако, скупи снагу очајнијем напором и гурне тешки сто, да би престравио малу неман. II у трену, када се наже, да падајући избјегне хитцу и залелече утопљенички, прасне добар енглески револвер, разнесе миша и — просвира мозак Михајла Милиновића. * Свијет мишљаше, е се уби из непознатога разлога, а стриц — због Љубице Коларићке. Са њом га и сахрани на самотном арабершком гробљу поред своје жене. Иза покојника остаде занимљив дневник и нацрт драмског спјева на њемачкоме.

Л И Ј А

ггрича гт Босне Младен Сшпљанић

ијаше недеља.Цијели се боговјеУШ-ТНИ дан говорило само о томе, Љ*У какојеумроБезбожник.Говорило се и како ће га сахранити. Прај зник, па људи, а нарочито жене, беспослени, па чиме да прекрате вријеме, него о безбожнику и о његову животу. Први је дознао за ову новост Божо, назван „Першун," послужитељ црквени и то као службен човјек. А по што се смрт једнога безбожника не сматра никаковом службеном тајном, то се он видио у праву, да ту сензациону вијест повјери и другима, Тако се за кратко вријеме, управо муњевитом брзином, разнио глас: умро Безбожник. По чаршији бруји о Безбожнику. У сваком се скоро дућану види чопорак трговаца, гдје сједе на омаленим сточићима, прекрстили ногу

преко ноге, пуше и причаЈу о покојноме Који су опет у послу, ни они не мирују. Један мјери литру каве и шећера, други по оке соли, трећи аршин платна, а сваки прича, својој муштерији читаву историју о томе Безбожнику. Послије подне наставиле то причање о Безбожнику жене. Причање код њих ишло је на дуго и на широко. Но протоколском краткоћом могло би се свести на оволико: Звао се Илија Ранковић. Старчић омалена раста, жилав и кочоперан, пун и сабијен. Поникао у доба, када је младост умјела да сачува здравље. Знао је да одржи животну свјежину и да се не савије под бременом година. Ко би га видио, рекао