Zora

Стр. 18

3 0 р А

Бр. I.

— Не говори, замукнуо, кличе на момче. — Мртвог . . . додаде момче и у неколико испрекиданих ријечи објасни шта бјеше. Несретни отац бјеше изван себе. Несвјесно је бленуо час у дијете, час у своје пријатеље који бјеху пренеражени. — Веле, да га је искасапио онај Омер Салканов тамо негдје око ЛутФина хана, свршава момче. Васо заплака и зајеца као малено дијете. Симо се и ЈеФтан ужаснуше кад чуше ове потоње ријечи, које испунише њихову слутњу. Илија јекну и из дубине му се груди оте јаук: Јоване, сине! па натуче Фес боље на главу и клисну као помаман из дућана. Трком се скоро упути кући. Пред Илијином кућом стајаху сељачка воловска кола. Волови стоје мирно под јармом, само што мичу вилицама преживајући онако исто спокојно као да су довукли у варош двије три вреће жита или неколико облих цјепаница, а не мртва човјека. У колима је било прострто мало сијена, на којем од сунчаних зрака одсијевају црвене мрље зхирене крви. Илија муну покрај кола у авлију. Из куће се чула вриска Савкина и плач жена, које. су се из комшилука стрчале. Илија упаде као махнит међу њих, паде по мртвом сину. Међу тијем стигоше газда Симо и ЈеФтан. Они дознадоше како се тај несрећни случај десио. Кад се Јован враћао са села, гдје је купио вересију, сусрео се код ЛутФина хана са пијаним Омером Салкановим, познатом убијцом. Од Омера није могао нико на миру да остане, ето такав бијаше крвник. Дохватио би се, валах, и божје чизме, нарочито кад ја при пићу. А ни Јован, Илијина крв, не бијаше млакоња да ошути

на сваку. Тако се њих двојица сусрела, па дошло и до густа. Омер се, по обичају, ватио одмах ножа и омастио ледину Јовановом крвљу.Дохватио га једном под лијеву сису, други пут у затиљак, и трећи пут под грло. Илија се није мицао са мртва сина. Кад Савка врисне он само јекне и заокупи љубити ледено лице синовљево. Но над гробом младићевим, не доживи ни труна освете: његов крвник бјеше нестао. Али усуд као да не хтједе да се то само на томе сврши. Не прође пуно времена а освану свети Пантелија, нарочити празник у нашој варошици. Тога дана слави наша црква. Свијета од свуда као на какво завјетно мјесто. Небројна кола и коњи око цркве, а око њих све врије. Вашар! И Илија подранио са својом кћерком Савком к цркви, припалио неколико свијећапа тихо шапуће. Савка стала у женској цркви са својом јараницом Милком ЈеФтановом међу жене, па се и она крсти и побожно моли богу. А дивна је била Савка. Кад јој погледаш оне једре образе, што се румене као небо кад га оспе зорина румен, па лабудов врат, што се бијели као крин у пољани, па пунане груди и витки стас, живе црне очи и угасите плетенице, што су се спустиле испод кићена Фесића низ плећа, рекао би да су је три мајке његовале и одгајале а не самохрани отац. Ко је видио покојног Јована, кад стане уз овај убави цвијет, тај се морао дивити срећи Илијиној и завидјети му. Међу оном силном множином свијета у цркви одсијевало је побожним неким изразом њезино чедно и њежно