Zora
С.тр. 52
3 0 Р а
Бр. II.
* * * Тс ноћи не би суђено никоме у дому Клавдијеву да одахне безбрижним сном. Облаци се гомилаху изнад његова дома и сама прорицања аугурова не би могла толику несрећу да му предскажу, каква је наишла на његов дом и разорила сву тиху срсћу. Тек што се Цинтија примирила, тек што је положила у постслјУ своју несрећну другарицу, која је изненада у ноћи затражила склоништа код ње; тек што је Клавдије престао љуљкати колевку у којој му је чедо иочивало, а на вратима дома његова загрме страшна лупњава. Пзвесно, они који су лупали били су нестрпељиви. У сандалама, покисли од пљуска, са плаштовима, у одају уђс нсколико ликтора и преторијанских војника. Дивља лица у овом малом, нежном гњезду изгледаху страшна. Цинтију прожма самртни страх кад угледа те људе и она сс са боним јауком баци на постељу чеду свом. Клавдије скрсти руке и гледаше блед и мрачан ћутећи грозна дела беснога Цезара. Знао је да није ништа крив . . . После пола сата у дому Клавдијеву ништа није остало на свом месту — све је било испретурано, разбацано. Дом опустео. Још се само чула уплашена вика јадног дстета у последњој одаји; и то је био једини живи становник овог опустелог и разореног огњишта. * * * Страшно, ужасно јс у сурим зидинама и сводовима градским. Кроз малени прозор у. камену, једва су косо падали сунчани зраци у тамницу, озаравајући бледо лице бедне
Цинтијс. Ту је седела она, погурена сложивши руке на коленима. Црне власи, расуте, падале су по плећима, а великс очи изражаваху очајање и ужас. Брига за свог доброг мужа, за живот свог чеда, ужасна страдања и мучења, страшно су је изменуле. Изгледало јој је да се страшно море подиже све више и више и да се ширс хладни таласи ... и чује њихову рику, види пену како кипи; ти таласи ено покрише острво Навзикију и учини јој се да се на белом чуну носи над пучином морском, која је саранила срећу, сву срећу њену . . . 11рошло је два месеца. Настали су априлски календи, када спадоше тешки окови са руку Клавдијевих. — У име великога Цезара, ти си слободан! рече му један ликтор. Велики Цезар жали што си, по погрешци,ти невино подвргнутзатвору; сад је твоја невиност доказана. Иди! Иди и сећај се велике милости Цезарове! — Гдје јс љуба моја? Л>уба моја, Цинтија моја гдје је? болно заусти Клавдије. Ликтор пажљиво погледа Клавдија п спуштајући свој сног прутева изусти. — Иди! Њу не можемо пустити... она је полудела! * * -* Тамна, мрачна времена грубог насиља ишчезла су за навек. Само још историк и песник нижу мрачне слике те ужасне епохе . . . Филозофи и мислиоци свих векова зажегли су неугасну буктињу човечности и светлост њена далеко се простире у све крајеве света . . . Ал' кога она још није озарила? Кога ? ?