Zora

Стр. 58

3 0 Р А

Вр. II.

Кадје тако пијеса изишла из његових руку и отишла да прође кроз читалачку публику, Модест некако свечано дође и рече брату: — Знаш ли, Лука, да сам написао пијесу? — рече он. Лука устукну неколико корака назад. — Ко, зар ти ? Ти написао ?. . Ха, ха, ха! А зар и ти знаш што написати? — А зашто да не знам? — Хм ... да богме .. . — Па добро .. . Увјерићеш се већ и сам. И Лука чекаше згоду, па да се и сам увјери, Пијеса се читала појмљиво и о њој је изречен не баш неповољан суд. Да ли је она у ствари била добра, нама није познато, тек тако се то компетеничним људима учинило, можда с тога, што је на корицама стајало име Алојева, —■ име, толко често спомињано у позорпшној сфери. II сваки Је мислио, да тај Модест Алојев није нико други, него брат Луке Алојева, па кад и Лука Алојев пише само ствари са позајмљеним сижетом, што не би то исто чинио и Модест Алојев. Види се, да су браћа. II гле, дође и тај дан, кад се је Лука изненадио, а то бијаше дан, кад је на позоришној објави стајало до душе име породице Алојевих, али не „Лукино", већ „Модеста" Алојева. — Е, ко би се томе надао! — некако срдито рече Лука. — Чисто човјек да повјерује у нагли развитак Модестова ума. А кад се послије тај комад у позоришту приказивао, публика је аплаудовала а рецензенти по новинама хваљаху, и Модест је за то од позоришне управе примио приличну награду. Једном ријечју ствар је испала онако, како се Модест није надао. Виђе Модест, да ће од сада моћи прилично новаца заслуживати. А Лука почео завиђети. — Такав успјех ни ја још нијесам доживио. Ти ћеш ми преотети хљебац...

И Модест се лијепо пресели у са свим нов стан, а за Лукине приговоре није хтио да зна. Из књижарнице је набавио са свим нову пијесу, па кад је преведе, а он ће опет потписати: „Написао Модест Алојев" Али се, најзад догоди нешто, што је прво до дна потресло Луку. за тим Модеста, па онда сву Модестову славу. Једанпут дође Лука сав запурен, па му пружи новине и рече: — Читај! Модест поче читати. У новинама стајаше ова биљешка: „Није то тако давно, од како се у нас појавио нов драмски писац по имену Модест Алојев. Ми смо вазда били тога мишљења, да је за пресађивање страних. пијеса довољно име једнога Луке Алојева. Не мање смо аплаудовали автору пијесе „Ненуђено—непродано" с тога, што нам се та пијеса учинила врло духовита и интересантна. И, како смо се зачудили, кад смо дознали, да та пијеса, под којом је потписан Модест Алојев, није нпшта друго, до буквалан пријевод гшјесе француског драмског писца, (и ту се спомену натпис пијесе и име автора). Ми таквог случаја у литератури још до данас не видисмо! Честитамо браћи Алојевима и желимо им и у будуће успјеха, али искрено савјетујемо позоришној Управи, да што прије уклони из репертоара ту најновију пијесу Модеста Алојева, јер ни мало није лијепо да се у престбничком Позоришту приказује плагијат" .. . — Ти си права будала, и нпшта више! — продера се очајно Лука. — Буд си се сам осрамотио, туд си још и моје име упрљао ? А Модест га гледа и само трепће. — Ја те не разумијем ! — добродушно проговори Модест. — Како да не разуммјеш? Зар ниси ти ту гшјесу превео, па је онда прогласио као своје дјело? Је ли тако? — Тако је! — А како смијеш тако што чинити ?