Zora

Стр. 42

3 О Р А

Бр. II.

како не може примити на себе улогу ове административне стране ширења књиге, јер таково тијело ваља сву своју интелектуалну снагу и личне дарове да посвети искључиво усавршавању и њези саме књижевности. Између њега и народа мора бити једна посредна копча, која 1-,е их везивати, мора бити спроводна цијев кроз коју ће Конгрес своје интенције инФлуисатп на публику. Тај посредни Фактор мора бити потпора, мора бити готов да послужи идеји Конгреса. А тај фактор мора се слично органпзовати, да би уједињеним силама што јауе могао нзвести своју мисију. Ко би био тај Фактор ? То би били они људи из народа, који не владају књижевним пером, али су позвани да својом агилношћу принесу на олтар српске просвјете свој дио. То би била и она морална тијела српског народа, која имају своју просвјетну задаћу сама по себи. Ови редци немају намјеру да даду готов нацрт удружења свију тих Фактора и специјалан начин што подеснијег поступка, него да укажу прстом на извјесне чињенице, које би оваком удружењу послужиле као згодан материјал. За што се не би организовало једно удруАхње пријатеља сриске књиге , које би, по извјесном програму и плану, по свима крајевима српску књигу у опће ширило? Централа оваког удружења имала би своје повјеренике у сваком и најмањем мјесту, који би својим силама, а чистом љубављу према књизи, старали се, да јој што више прошире границе читалачког јој терена. Тако удружење бринуло би се за начине,

којим би се цијељ растуривања најподесније могао постићи. Широм цијелог Српства, раздијељеног геограФским границама, има једна установа, која је у свију, ако не једна и иста по својој природи, а оно врло слична; то су црквене опћине. Годишњи прорачуни већине ових опћина минимално засијецају годишње у стотине, те би мала жртва повишења ових прорачуна у корист црквених опћинских библиотека, повисила распродају књиге за хиљаду егземплара више. Да би ова мисао продрла и да би се могла остварити, ваљало би да се брине о том поменуто тако једно удружење за распростирање српске књиге. Тиме би се помогло не само успјеху ширења књиге, него би се дала прилика и народу, коме је неприступачна икаква лектира, да завири рођеним очима у оно благо, које је од њега скривено по разним магазинима књижарских стоваришта. Удружење за ширење књига нашло би згодног земљишта својој задаћи и у српским пјевачким друштвима. На разноврсним забавама преко године, којих број у Српству досиже зацијело половину хиљаде, могла би се томболом и другим сличним начином, протурити књига у публику у огромној множнни, а да нико при том не осјети и најмањи издатак или какву материјалну жртву. Српска читалачка публика има своју карактерну црту да не купује књигу из неког унз^трашњег нагона потребе, али је не ће ни одбити, ако јој се у згодном моменту принесе да је узме. Ову слабост морали би имати на уму сви они Фактори, којима је на срцу српска књига и српска просвјета. Српске књижарнице, и ако в.ећ по свом позиву и својој спекулативној трговачкој при-