Zora

Стр. 48

3 0 Р А

Бр. II.

Иван је већ у велико болестан од запалења плућа. Није више лежао у соби, већ као болесник крај огњишта. Крај узглавља му седи Стевана, а остали су укућани сваки на своме послу. — Где је Марко? — упита Иван за најстаријег сина и закашља се увијајући се од болова. — Ја му реко да оде до у воденицу да смеље мало стрмна брашна. — Добро си урадила — вели Иван шапатом и ја сам мислио да ти то кажем. — Има још доста пројина брашна, али нек се нађе и онога за сваки случај .... вели Стевана. Обоје ућуташе, Само се чује како Ивану крчи у грудима. Он је размишљао шта ли би било од задруге да он умре и да ли би млађи умели све припремити што треба око сахране и даће. Срамота би било да оду људи не дочекани кад умре такав домаћин. У памети је прелазио све могуће, смртне случајеве и сећао се како је где било спремљено. У том Стевана прекиде ћутање те продужи онде где мало час застаде. — И Марко уморан тек се вратио из Крагујевца, али мора се ићи. Не дај боже да ти шта буде, па куд би дочекала људе са пројиним брашном. — Затворите оно гараво назиме, да се урани — једва изговори Иван од бола мислећи у себи: „нек се нађе за сваки случај. Године су, а слаб сам, па срамота немати ничега у кући!" — А ја рекла деци да затворе и хране оног белог вепрића .... — Немој њега, оставите га за приплод. Ја сам га за то оставио! вели Иван једва изговарајући од болова.

Опет ућуташе. Дрва на ватри пуцкарају; Ивану кркља у прсима, по кат-што се закашље и јаукне од болова. Стевана се опет нешто дубоко замисли и сузним очима гледаше на пламен од ватре. Идућег дана је Марко ишао опет у Кра1ујевац. У путу се с једним својим сељаком овако разговарао — Шта ћеш ти Марко до Крагујевца? — Неке ствари да узимам — Па ти чини ми се ономад бејаше у Крагујевцу — Био сам но ми отац нешто слаб, па морам опет. — Је л' много слаб? — Много бога ми, а знаш стар човек, па недај боже зла случаја, а нестало у кући каве, шећера, свеће, те реко' да узмем све што ми треба... — Шта ћеш да му чиниш! . . . Боље спремити све нек има, него да се брукаш! — Имамо хвала богу и вина и ракије, самлео сам и брашна, па реко' да набавим и ове ситнице . . . — Па ја треба, брате, за таки случај, ка' за славу, а и боље још. То што му издаш за душу и његово нема ништа више, а човек текао целог века. — Дај боже да се ово у здрављу поједе и попије — вели Марко и као да му се суза засветли у очњма. — Ама оно већ недај боже зла случаја, но тек разговарамо! — Вала с богом се не можемо бити — додаде Марко. Обојица ободоше коње и покасаше ћутке. — Нешто ти се суља коњ! вели онај Марку. — Старокован! — одговори Марко после читавих неколико минута.