Zora

Бр ЈУ.

3 0 Р А

Стр. 115

овога стољећа, и ако у врло скромном обиму, опажају исти одношаји као и у руској појезији XVIII и XIX стољећа. И наша је појезија, прије но што је прије 15 година, стиховима В. Илијћа, почела до пуног савршенства доводити пјесничку Форму, у сав мах служила само грађанским, политичким, патријотским, друштвеним, хуманим сврхама. Сјетимо се учене појезије Ј1. Мушицкога, Ј. Ст. Поповића, дидактике Љ. П. Ненадовића, претежности дидактичног елемента у спјевовима Ј. Јовановића Змаја, бомбастичног патријотизма иначе чисто естетичке природе Мите Поповића! И сам иначе сталожени, свагда собом владајући П. Прерадовић у главном је дидактик; он се најрадије и са највећим успјехом креће на оном пољу појезије, којем се тек условно признаје умјетносни карактер. Дабогме, та је појезија на другим, неумјетносним пољима доносила несумњиве користи: она је развијала хумане патријотске, грађанске погледе нашега друштва, али савршеном појезијом, улгјетношку у пуном смислу ријечи, није била никад, нити је, колико се иште, могла допринијети да се у друштву довољно развије смисао за праву појезију појезију, која би у правом смислу ријечи била умјетност, агз. Но што је руска појезија до Пушкина и српска до најновије епохе била така, има свог узрока у природи саме ствари. Потребно је било да појезија, као суштаствени елеменат нацијоналнога живота, проведе прве своје године живота управ на тај начин. Све умјетничке појезије, које нијесу поникле у земљи, но су као и руска и српска, донесене са стране, те се развијале подражавањем страној појезији, угледањем на исту, у првим епохама живота неминовно постају

дидаткичне. Идеја појесије, премда је за потпуни развитак једне народности потребна, сувише је апстрактна, сувише узвишена, небеска, невидљива, те ју народ у почетку њенога живота није врстан схватити у њеној правој, идеално савршеној Форми. Да би се покољења на њу навикла, помирила се с њом и признала јој, као друштву потребној идеји, право на опстанак, потребно је да се она, на првом свом кораку, покаже у схватљивијој, земаљскијој Форми — потребно је да је директно, видљиво корисна. Отуд први пјесници у таким литературама његују искључиво дидактичну, поучну појезију. Појезија је старих Јелина домаћи оригинал, она је поникла на домаћем земљишту, и имала је да задовољи већ постојеће умјетносне потребе умјетника — народа. С тога је она, већ у најранијим епохама, чисто умјетничка појезија. Римљанин је позајмио идеју појезије, зато је она код њега у главном дидактична. У прва времена нужно је било да она и код Руса и код нас буде дидактична и, као што је напријед показано, она је то и била. У спјевовима Л. Мушицког, М. Видаковића, Ј. Ст. Поповића, Љ. П. Ненадовића, у претежној већини пјесничких производа Ј. Јовановића Змаја, М. Поповића, М. П. Шапчанина, појетска се ФОрма употребљава као згодно, реторско средство за исказивањепатријотских, религиозних, хуманих, поучних и у опште грађанских идеја, при чем њихови пјесмотвори веома често носе на себи само спољашње знаке умјетности, ау истинису онисамо складан збир кад мање, кад више савршених појетичких средстава.Но, као што рекосмо, правилан развитак пресађене, са стране узајмљене идеје појезије, безусловно захтијева таке одношаје.