Zora

Бр. У.

3 О Р А

Стр. 159

с

^ ,АН И јЈАВА

I

— иошез

%_ 34ПИСНИКД.

и

снио сам чудан сан. Обретох се у неком впШ^линском врту, који ме је потсећао на бајке хиљаду из „Хиљаду и једне ноћи". Дрвеће пуно цветних круница сјало се према месечини као бисер. На витким гранама дрвећа скакутаху славуји и косићи, што би поквасили своја грла ноћном росом са дрвећа. Код једног повеликог водоскока прскала је у млазевима вода. И праска овог водоскока била је пуна поесије, пуна музике, као и песма славуја и косића . . . Удубљен у мислима стајао сам наслоњен на једну мраморну статуу, око које се био узвио бршљан. На једном ме трже велики кикот који је одјекивао у дну врта. Подигох главу и упрех поглед на ону страну. И чудан се призор указа мојему оку. Витка женска прилика у белу руху, расплетених власи, са превезом на очима иђаше под руку са проседим човеком четрдесет година из чијих очију сипаше огањ пакости и злобе. Упрепаштен и зачуђен гледао сам ове две прилике, које весело иђаху кроз овај усамљени врт. Оне ме нису спазиле. И духну тихи поветарац, који је мирисао и заниха крилима гране зелена дрвећа. Погледах још једном у ону женску прилику и видех да рукама покриваше очи са којих је пао завој. Најзад спусти руку, да јој пратилац њен опет веже онај завој.

Из њезиних очних шупљина зјапила је пустош. Спазих је и бих као громом поражен. Онако потресен приђох им полако и сасвим тихо запитах је: — Како се зовеш добра девојко? — Зовем се Правда, прошапута она, као да је са овим речима изустила и душу своју. — А како се ти зовеш човече ? упитах њезина пратиоца. — Зовем се Ћеф, одговори он злобно и ухвати опет Правду под руку и одвуче је у густиш ружиних џбунова. Пробудих се и ђипих са постеље. Сунце беше одавно одскочило и продираше својим зрацима у моју скромну избу. Сан ми никако са својом загонетком не избија из главе. Седох, најзад на сто да пишем. Али тек што сам сео куцну неко на вратима. Преварих се и рекох: слободно! Уђе један жандарм и предајући мп некакав позив рече: — Ви сте господин Н. Н ? Климнух главом у знак одобравања. — Имам заповест да вас поведем собом у кварт. Шта сам знао да чиним ? Обукох се и пођох за њим. Тога дана нисам се ни враћао кући. Иолиција ме је по ранијој осуди затворила због једног чланка у коме сам нашу државу упоредио са мршавом и стрпељивом бедевијом. И т. д. Пера С. 'Галетов