Zora

Стр. 250

3 0 Р А

Бр. VII.

Сви мотиви Гогољевих производа воде поријекло од Пушкина. Ко неће познати у Адујевима, Обломову, Рајскоме, дјецу Оњегина и Ленскога? Па Тургењеви „Сувишни људи", па кнез Нехљудов и Левин, садашњега, наЈђенијалнијега рускога писца Толстоја ? Ни минуту нико неће посумњати, да између тих типова и Оњегина не постоји права веза!? Па Татјана? Је ли ико боље разумио руску жену — скромну руску жену, чија душа чезне за самопрегорјевањем и одважношћу? Узмите Лизу или Јелену Тургењевљеву, или Гончаровљеву Вјеру, па сами себе запитајте —■ у чему се састоји она морална љепота, она неодољива чар, која их опкољава? Зар није Татјана послужила, као углед тим типовима, зар се у њеној души не скрива тај неисцрпљиви скуп доброте, који тако опчаравајући дјелује у особи Лизе, Јелене или Вјере? Руска литература у другој половини овога вијека саставила је све најбоље снаге на друштвеноме роману. Гогољ, Гончаров, Тургењев, Достојевски, Толстој обрађивали су и обрађују ту врсту књижевности — а ко им је пут показао, ако није Пушкин, ко је разумио значај друштвенога романа, ако није он? Критичари често износе Пушкинов бајронизам. А може ли се јаче исмијати бајронов правац, него што је то учинио Пушкин у „Циганима", а особито у „Оњегину"? Алеко, тај грозни критичар општега зла „само за се тражи слободу", али као преставник опште правде и жудње за слободом не излази он, него стари циганин. Евгеније Оњегин тужи, невесео је, сјетан, не може да нађе правога посла, нити довољно умне хране, кида се и баца на све стране. Али није он главни јунак романа, него скромна, без захтјева Татјана, која се сва предаје осјећају дужности, и врши непримјетно, али право јунаштво. Сјетимо се „ДубровскоЈга." Штаје тај роман у ствари, него главно врело онога безкрајнога реда романа, прича, цртица,

у којима се напада на госпоштину, на порез, и т. д. Кажимо више: „Добровски" је, осим форме, врело свију руских белетристичких пропзвода, у којима се описује борба личности са општим условима, т. ј. постанак социјалнога романа. Да руска појезија није имала Пушкина лишила би се свога најљепшега краса. Нећемо говорити о Пушкинову језику. Он до сада стоји тако високо, да се броји као узор снаге, љепоте, чистоте и вјештине. „У данима сумње, у данима тешких размишљања о судбама моје отаџбине, ти си ми једина моћ и ослонац, о велики, моћни, праведни и слободни руски језиче... Такав језик само је дан великоме народу". Ово је рекао Тургењев. Па кад је руски језик служио као потпора знатнијим људима, кад су они из њега црпили вјеру у сјајну будућност и у силу Русије, кому онда имају да захвале, него Пушкину? Он није створио руски језик, него му је он улио дух тако, као нпко други, и као нико он је дао Русима, да осјете његову силу и красоту. Струне његове лире тако су различите, да незнаш, какву страну рускога живота и покрете човјечије душе оне не задиркивају. Његова лирика није само достигла до савршенства по Форми — савршенства до сада неприступачнога него је обухватила сав руски живот, у свима појавама. Она нам је отворила руску душу, која се туђи од свега нејаснога, лажљивога, заплетенога, која чезне за друштвеном правдом. У њој звучи моћним акордима сазнање господарства. Пушкин је изучавао старину и предања из народних пјесама и прича, па из тога материјчла створио дивне пјесничке производе. Сваки његов редак доказ нам је његове огромне начитаности, и опширна историјскога, филозоФскога и литерарнога знања. Ко је познат са Пушкиновим производима, томе неће требати „Записи Смирнове", па да се увјери, да човјека са ширим васпитањем није било у Русији. Шегова је смрт најприје обратила на