Zora

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 277

срцу због тог доброг дела. И ипак нисам могао да отресам тугу баш због тога весеља; него сам их пустио, да се мешају. Не туга . . . . , него више немоћ и помирење са околностима, што собом доноси осећај веома сличан правој тузи. Тај се мешао са радошћу. То мућене, било је мучење . . . Одкуд да пијем каву . . . ? Казао сам мајци да ми што приповеда, а она ми каже: „Та иди! Одкуд ти то на једанпут у главу! Ваљда хоћеш опет да пишеш!" . .. Та мене је мучило оно осећање да сам га једва издржавао! „Та причај" хтео сам рећи „ја сам болан! Причај да заборавим на бол" ... Она ми каже: „љубимче моје!" и то није лаж, ја знам истинитост те речи само од матере ... Моја мати има крупне плаве очи, округле и умне, из њих се чита у души као и у мене. Моја мати је образована и чита много. Ја сам је научио гледати у овом старом намештају са меком софом , са малом црном пећи, часовником с зтегама; она је главан део тога намештаја; она му даје неки живот. Без ње је мртво све, а кад је она ту, на једаред почне тај часовник да живо куца, на једаредје слика побожнија, наједаред се пећ сакрије у мрак. Све се миче и почимлзе живети .... Моја мати пева. Она има танак детињи глас као птица, којој су крила одсечена или пилићи удавл^ени. Тај глас је пун мекоте, сете; он је израз срца уцвељеног. И моја мати не пева много песама; она пева само једну. И моја мати не пева никад у друштву; она пева увек сама. И то у овој соби, покрај лампе седећи; ми је слушамо из далека и тргнемо се; ја сам као малишан наслањао главу на врата слушајући, слуктећи, не пропуштајућн ни једног тона,

ниједне Фине нијансе и везању тонова, и дрхтао сам, дрхтао као онај створ, што га та песма описује, дрхтао сам као и та дела песме то парче из прошлости .... Тек ми се чинило, да моја мати не пева сама; њена је песма била симФонија отегнутих и звучних акорада. Ко је допуњавао те тонове до акорда — Да л' они стари предмети, што су у њу гледали још као голуждраво птиче . . . Прекинути је нисмо смели, ни за живу главу. Остајали смо, како нас је песма затекла; ил' се шуњали бли/ке предани слуху... Каква је то песма?.. Не, то нијевесела песма. То је плакање, побожно плакање, право плакање; у сред песме тек на једаред грчевит прекид, тек једно јецање, као део акорда. И та песма не престаје . . . она се губи и траје дуго, а у мојој детињској глави јечала је увек, полако али постојано. Једаред сам се играо са сестром крај очевих ногу, са сестром малом, бесном и пискавом. А на једаред песма, и тај мали створ на једаред прсг на уста. — Узме нас отац на крило, а ја га загрлим, од страха, који ме је спопао, и почнем дрхтати и стрепити. Чуо сам да има анђела, уверен сам био да то певају они. А после кад сам се уверио о духовима, држао сам сигурно да то духови певају . . . Јер како би та песма могла така бити иначе?! — Пишем сад ово и наједаред бих хтео отрчати и пробудити матер и питати је: да л' је то варка. Она почме да прича и стиди се као почетник, и хоће брзо да прсскаче а ја је молим, да све тачно приповеда .... Твога оца отац мрзео је мене; а и твог оца, кад ме је пред Богом узео; никад од њега ни речи. —