Zora

Бр. VIII,—IX.

3 О V А

Стр. 279

зима; киша је лила за врат и цурила по телу; било ме је страх. Ужасна пуцњава и урнебес. Муње само сукте из мрака; а како пукне гром поскочи коњ и видим како га отац опали канџијом, да му месо и кожа отпадаше; лети и коњ као сама муња. Али куда?. . Нисмо знали; ни ја, ни отац, ни кочијаш. Видим само оца како укочено седи а ветар носи власи. Држала сам те уза себе стиснутог ... Колико је то трајало и како смо ми живи остали, не зна нико. Најпосле се дочепамо села и у прву кућу свратимо. Већ је била ноћ; дуго смо лутали; а они нас добри људи примише. Отац скочи с кола и подигне мене и тебе и понесе нас у кућу. Знала сам у један мах за себе и видела коња, како дрхће сав у пени и неколико чупавих сељака како се вајкају. — Тргала сам се у једној сељачкој соби ; ти лежиш поред мене на ћилиму весео и насмејан; а наоколо деда, баба, отац, сел.аци и њине жене; срце ми се развесели и почнем те грлити и љубити; а деда ибаба јецајуи плачу. —Дошле оне сељачке жене, па те гледе њиним гаравим лицима и смеју се: „Ију, ала вам је то лепо дете! Пфуј, гаде један, да те не урекнем. Ију, мали ко миш, на и он покисо!" веле оне милујући те а ти се само смејеш. — Онда сам се поболела и дуго лежала. Тебе сам смела само да гледим а не да те и грлим и љубим, и раним и дојим. Па си баш почео и говорити! Сви се крстили и чудили. Мала лутка а .већ брбља свашта, чисто као друга деца од дванајест месеци а не од седам. И то ме је твоје брбљање излечило. Морала сам да устанем па ма знала одмах умрети ... Била једна жена у селу, млада

тек доведена у једну скоро циганску Фамилију, па кад те једаред на сокаку видела и она каже: „Дај ми, Боже, тако дете, мало и бело и брбљаво, као што је у господина, па више ни једно !" — Ми смо се смејали а она се дал^е молила Богу. — Права је милина била провести лето у селу; без бриге, без труда; деда и баба су нас на рукама носили . . . Дођеш ти једанпут из шетње са оном младом, па тек: „бабо!" — „Шта је, рано моја?" — „Видо сам, бабо, теле". — „А где си видео теле, душо моја?" пита баба. а ти кажеш: „теле су заклали" — и то као да је то по твојој заповести учињено. — Ми те питамо: „а зашто су теле заклали?!" — ти се зачудиш и немаш шта да кажеш одмах него се окрећеш у неприлици ; узме те баба на крило н поново те пита, а ти јој онда кажеш: „па ишла му је крв!" „вју! каква крв, раио моја!" — „Па бела, жута и црвена крв му је ишла па су га заклали ..." — Кад је то написао подигне главу на којој је био изражен умор. Кроз ту главу појурише оштро и брзо мисли : Шта радим! Ја мислим сад кадје ту дневннк, онде потрпати све. Шта радим?.. — Опет писаше дал^е: Нећу да мислим, кајем се, кајем се што сам написао ова два дана у дневник. Шта ту трабуним о мојој прошлости ? Све потанкости, све глупости! Колико ме је пута отац јаче и озбиљније грдио па нисам бележио, колико ми је мати лепши прича причала па нисам бележио! Онда застане и почне да превлачи пером по тим готовим реченицама док их сасвим не помрча. И опет се замисли . . . Опет писаше: Ови дани оправдавају што исписујем те обичне ствари, обична за другог, а за мене не; јер оне су делови мога живота