Zora

Стр. 284

3 0 Р А

Бр. VIII.—IX.

„Та шта ј' то?!" каже Јосиф на врхунцу чуђења; они ућуте; али само за тренут; па опет полетеше и легоше на њега тепајући му прекљињући га. Случајно види Јосиф себе у огледалу, како се дигао, и поплаши се од своје слике; ова је имала нечег сличног са ноћном авети; и за час му падне пред очима магла заборава, и он почне да се сећа: како му стреловитом брзином јури на сусрет лавоар, види да ће се морати сударити, а уклонити се не може; заједан бескрајно мали део времена само. Зажмури и задуби се. А они други се за пакост нису мицали од постеље; чим би се он мрднуо а они би са страхом ђипили и почели ломити руке. „Та само да ми је барем да одем у собу и скупим артије, да се не шћердају, ил' да их когод не чита." — Али је добри лечник проњушкао већ да је крви изгубио, да му је срце слабо; организам уморан . . . Од малена је падао у разноврсна раздражења; ова нису ишла директно једно за другим; између њих је постојао живот, обичан, индиФерентан, испз^њен душевном пасивношћу. Кад је падао у обест и весеље био је несташан, насртлшв, безобразан, неиздржљив; непознат се чудио а познат једио. Тражио је друштво, гомилу, јавност. — Племенитије способности су ћутале; дубљина, величина, корисност мисли били су од њега бескрајно далеко; способност разумети и оделити лепоту ишчезла је; а место тога: речи ! Али какве речи! То је било као кад се узме челичан чекић и почне се лупати по кремену, а шљунак и искра се помеша. Људи који су имали телесних или душевних мана

страшно га се таквог бојаше; шћућурили би се и мрзили; а ои је безобзирно делио ударце и њима и другима, за измишљене погрешке, за сувише мале. То му је била лудост; баш највеће уживање наћи другом ману, измислити је, створити је, рушити, срушити величину једног човека пред њим самим, или туђу хвалу, или туђе дело . . Као кад се неваљало дериште узме за јаку и почне дрмусати и тур му се напраши; така му је била критика. — Скакати с предмета на предмет, хватати се за речи, из речи правити појмове, говорити у аФоризмима, бурлеск, бизарно, деФинирати, била је главна радња мисли. Све је наперено, затегнуто, скупљено, подигнуто око једног, а то једно је реч, реч из уста над којима се жариле очи а у образима потајна ватра . . . ЈосиФу је најмилије било раздражење душевно, стање туге, самоће, незадовољства, мило и најмилијејош од оног доба што је превучено маглом, што би је сад хтео да разагна. У последње време узрок је био његова вол^а и енергија; он је хтео и оно је дошло; тежио је сам неосетно, силом, нехотице и постојано увек томе стању. Све што јеу њему било племенитог, вишег и необичнијег, што је у њему латентно живело, појавило се умножено и и појачано. — Сам, никог у близини, потпуно сам, али тихо, тихо!, — јаој! колико га је болело кад га је таласај ваздуха тргао и колико се чувао, — нема велике и интенсивне светлости, ондападање, то.чење, у све јаче степене, у све црне дубине тог раздражења; згурен, скупљен, седео је у буџаку покривши лице рукама; дрхтање, магла пред очима, унутри пламен и бура, мила бура, у глави тутњаше и брујаше.