Zora

Стр. 288

3 О Р А

Бр. VIII,—IX.

Ех, баш је глупо. Зашто је он баш морао наследити толико богаство па упропастити, зар се то није могло коме другом десити ? Зар не би било свеједно, а он ништа не радио а други се мучио, место што се он мучи, а други ништа не ради ? како је он лепо живео, слатком нераду, кад је још било новца и пријатеља? А сад је морао све да заложи, па после тога да оде чак и једном глупом начелнику, па да моли да му овај да какво угледно место, њему, који је мрзио чиновнички сталеж и чиновнике држао за обичне надничаре, али чија је надница била већа од правих надничара који су бар радили. И њега, баш њега да одбије начелник и да га понизи. Ех, баш је гадно, страшно гадно, да се он понизи, он који је друге радо и често понижавао . . . Стаде крај пећи, погрбљених леђа и изломљених руку и гледаше укоченим погледом, своју ципелу кроз коју је већ вирио палац од ногз^. Зар није глупо, кад он мора још и рад тога да се љути, што му палац излази кроз ципелу ? Па зашто је то тако, Боже мој ? И он се мало замисли . . . Ево птице ништа не раде, лете по ваздуху, јер им то чини задовољство, то им отвара апетит и кад огладне, у лету, без муке, дочепају какву мушицу и прождеру је. Зар оне раде, зар се муче? Па ко води о њима рачуна? . . . Бог . . . Ах, да, Бог. Јест Бог. И он се ослонио на Бога, па хоће да умре од глади. Понова се удари шаком по глави и осмехну се некако заједљиво, као да је тим осмехом хтео некога хотимице да увреди . . . Да, Бог води рачуне о крину у пољу и птици у ваздуху, а о човеку ? хе, хе, о човеку? човек нијс крии, није

птица, он је . . . човек . . . Иронички се насмеја, махну руком по ваздуху и опет пљуну . . . Панта мрдну мало главом, као да је њиме хтео од себе да одагна све мисли, које су сада јуришале на њ. Дан је већ побеђивао и продирао је кроз обешене завесе у мали собичак. Он дође до стола и духну у лампу а она се угаси, задимив целу собу. Затим дође, непоузданим корацима, до прозора, диже завесе и отвори прозор. На пољу је већ било прилично видно. Свеж јутарњи ваздух мало је расхладио његову усијану главу и његове мисли добијаху неки одређени правац. У глави му је, до душе, било мучно од неспавања, али се ипак осећао некако лак. Узе столицу, довуче је крај прозора и седе на њу, гледајући кроз прозор како се на истоку лагано рађа сз^нце, весник новога живота, нове среће, нових јада и болова . . . Цео живот му изиде пред очи, и он гледајући тако прошлост, понова се разгневи, млатајући рукама тамо и амо. — Хм, хм, баш је глуп живот, нарочито мој. Глуп, глуп, глуп . . . хм, хм, шта сам ја учинио за свога живота?. . . Ништа . . . Јео, пио, коцкао се, јурио за сукњама . . . ништа . . . све глупо, ни једно паметно дело .. . Он се замисли. Дубоко уздахну и осмехну се благо. — Ах, да. А зар је то паметно? Узео сам је кад је била дете. А зашто ? хм, хм ? зар ја знам ? Да учиним како добро дело ?. . . Боже ме сачувај! . ,. Тек онако. Пало ми тако једном у памет, па сам учинпо, као што сам и друге глупости починио, не тражећи за то неке иницијативе. Ах, јест.. .