Zora

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 291

горке сузе рони; док самостално одгојена, паметна жена радо све то држи на уму, па је сретна и зацовољна и за оно мало часака, што их може да заслади дичном пријатељу своме. Неки се опет подавају противној сгсрајности па хоће, да види идејал жене у мудрици, еманципованој надриучењакпњи, у велеученој судији свијета и живота. Елем, вјерујем, да је таква женијална појава дичан урес салона и модерних будоара, али да ли је то услов срећи жениној и мужевој, то су другп рачуни, то је кано и глумица на позорници, па онда иза кулиса — мани је, мани !! Овака жена живи само за себе, па ће жртвовати н најсветије дужности за вољу својега сопственог задовољства. Сасвијем је иначе право богатство уз душе религијом јако срце —тај највиши и најплеменитији циљ женског изображавања. Док се еманципованој мудрицп у свакој тежој прилици махом мозак мути, а душа јој чами у очајној несвјестици, јер јој је надримудрост потресла чврсте ступове утјешнице вјере у Бога и људе ; док јој је горко презирање отровало душу, а не зна кому да се јадница повјери, дотле тријезно изображена жена и у најцрњој магли ужасне несреће нађе благословени закутак, над којим лебди раскриљених руку анђео утјехе и покоја! Докле велеучена критпчарка под балдахином од паучина мудро расправља о кућној чистоћи, дотле паметна домаћица никада покрај књиге не заборавља на метлу. Она вјешта ручица, која пером креће, радо се лаћа, кад затреба, и варјаче и метле и игле. Право је рекао Перковац: „Гдје је жена ограничена на сам кућни посао; ондје између супруга нема никакове душевне, никакове гглемените заједнице. У такову браку нема мужу најслађе утјехе, којом би се кријепио против напасти свијета — у такову браку пострадају обје стране, па се најпослије слаба свеза мора распасти." Многи би из искуства, које није ни

најмање мило-, могао ове ријечи потврдити ! Сваке је супруге прва задаћа, да живи и осјећа и разумије сав живот мужа свога — то је први услов кућне среће.... -А право је рекао и Краљевски : „Ко нема воље — није велеум!" Воље на живот, на рад, на ситници, пјесме, сузе, књиге и на све то заједно. „(^'еп сШ;езуоп8 тасЈате 1а с1ос(;еиг ?!".... Некимаје опет идејалом женског изображења она, која ваздан само умије да приповиједа о лонцима, варјачи и чинијама. Све остало њој је „1;егга тсо^шЂа". Свијет такве зове „добрим домаћицама" па рецимо — и неким правом. Друго је међутим питање, да ли је то доста да усрећиш мужа свога, да му будеш дружицом првом и најмилијом, да усрећиш породицу своју? Па онда, дед, да погледамо, да ли је онака, макар и у звијезде кована кућевност, збиља права врлина, или је то једна од оних свагдашњих конвенцијоналних лажи, којима људи, једни другима, очи хоће да замажу. Да није можда и то само стародревна предрасуда, пука фраза, или штоно Ибсен каже „утвора" ?! Има жена, које су изврсне домаћице, изванредне кућанице, па која је одатле пошљедица? Оне кухају сластан ручак, а у соби им бадава тражиш и мрвичицу прашине! Крај свега тога цијела је породица сва сретна и пресретна, када је свршен добри тај ручак да, онда опет чим прије може да утекне из тих чистих соба. Је л' тако ? Е заистајест. А за што ? Ха она је, кућевна кућа пуна спарне атмосфере цјепидлачења, туште и туште сптних непријатности, које на хумор човјеков утјечу као осе на свјежа уста дјевојачка. Куд се окренеш, нигдје мира од чаброва за рибање и прање и од метала за пометање. „Кеше Вић Бе1 Та§ шн! Еасћ!;! „што но каже ЕерогеПо. Кад сједнеш, да ручаш, већ ти добра кућаница интонише своју јеремијаду о силноме послу, о лијености служавке и о „грозном смећ}', што муж и дјеца сведневпце у кућу на-