Zora

Стр. 300

3 0 Р л

Пр. VIII.—IX.

Међу контрастима, која су огромним дијелом пзазвале прилике времена, међу неизвјесностима, које су излазиле из саме природе пјесникове, сами факат, да је он на врхунац идеала талијанског народа поставио замисао и име народне Италије, сами тај факат је славна и несумњива заслуга Петраркина прама отаџбини. Његова политика. дијелом практична и за она времена модерна, бпва: класично величање републиканског госпоства, пропаде за вазда туђом инвазијом у години 1494. Али идеал остаде. ПЈта више, неки незнани хрониста римски, описујући штету инвазије, спомиње и жалосним гласом коментује ггророчанску пјесму Петраркину на укор господи Италије, а са аугуралним стиховима те пјесме Никола Макијавели завршује свога „Владаоца". Код Петрарке сусрећемо се и са другим стиховима, који баш по својој неизвјесности као да су одређени да проричу, обиљеже, символизују, далеко од окорелог страначког гложења а у значењу широко и опће нацијоналном, неке моменте, догађаје, идеје у појму препорођаја Италије. Слика онога, „оауаПеге, сће 1<;аНа ЂиШ, опога", који треба да сједи на Тарпејском брду, „репзозо рш <Г аНгп1 сће Л зе а^еззо", ако је од XV. вијека — како тврди Макијавели — привлачила и надахњивала племениту душу Сгефана Паркарија све до његове смрти, није је мање изгледала ни Италија очима тужним и жалосним ради дугог, узалудног чекања. Па ако је за дуго вријеме Италија без престанка узалуд питала своје управитеље: „Сће Гап (Јш 1ап(е реге§'ппе арасЗе?" они други стихови, тако римски жестоки, какове није ни сами Данте спјевао: „Севаге 1ассш, сће рег ојјш рха^^а Ресе Г еЛе ^апрчпс'пе I >1 1ог Уеие. о\ г е Ј1 пое!го Гегго 1П18е ..." рекао би да својим сломљеним и пригушеним звуком проричу набоје на аајонетима Варезе и св. Мартина; на тај начин рекао би да кобни стихова:

„ Уп'1и сопЦ-о Гигоге Ргепдега I' аппГ е Па 1' сотћаНег сог!о. Сће Г аппсо ла!оге Л г сд'Г 1|аПс1 сог поп е апсог тог1о . . ." овјенчавају свјетлошћу народне химне борбе Ђенове, Милана, Бреше и Рима. Такове успомене, мислим, не ће бити на одмет ни другим народностима, јер и оне врло добро знају, кад туђинац заузимље земљиште отаџбине, да је мржња штовање, образованост борба. IV. Сада већ може Италија да ужива у успоменама више човјечанским. Влагог јутра, 22. маја 1341. Франћеско Петрарка, тек овјенчан улазио је на коњу у Парму, усред оружја браће 1<"орећија, која заједно с народом ослободише град од лошег госпоства Скалиђера: побједа бијаше весела, наце велике а овјенчани пјесник Италије започе пјесму слободе. Вијаше то моменат, јединствен у животу пјесникову и у историји талајанске старије поезије, моменат, у коме Италија узимље на себе обличје тотово грчко а лик Алћејев рзкао би да ускршава и живи дух еолске лирике кружи кроз град лонгобардски. Бјеше то заиста диван моменат, али, на жалост, само моменат. Свакако остаје вјечито у спомену пјесма „1лт^е с!а ПБп па(;а т тегго а!Г аггтг" а у тој пјесми ови дивни стихови : „1лћег1а, (1о1се е дев1а(о ћепе, Ма1 сопо8Сш1о а сћ! 1а1ог по'1 регсТе, (^иаМо ^гасШа а1 ћиоп шоп(1о е8§е1 с1е!! ЈЗа 1е 1а уИа у1еп ргозрега е уег<1е, Рег1;е 81а1о ^101030 81 тап1епе Сћ' 11* 1Ш Га зопп^Нап^е а^Н аШ ЈЈе!..." Ови стихови, испоређени са Дантовим, гдје је катонска слобода, „рег си! 81 гНш1;а 1а уИ;а", уздигнута до символа душевног ослобођења од гријеха, давају нам најјаснији израз разлике двају доба и двију поезија. За прву добу слобода се стјече смрћу, за другу она је почетак живота. Како ли Је тек у пјеснику, мање старинском, славна ова манифестација нашега „ја", која се пред Феудалношћу и теоло-