Zora

Бр. VIII.—IX.

3 О Р А

Стр. 303

часа бити већ код куће међу својима, ако Бог да! на радост жене, три сина и кћери првјенца, његове зелене јабуке — већ госпођице. Док још нисмо били стигли до прве станице, потужио ми се на трговину која му —- како рече — доприноси више сиједих власи но динара, само кад је човјек поштено води, а не као каки мјењач Јеврејин из Кнез -Михаилове улице, који мијења злато за сребро уз добру зараду или као каки лукави Енглез проклет био! Даље вели да више вриједи каки робијаш градски, но један милорд енглески. Човјек истина може говором скрити своје мисли, али га поглед издаје. Не бих се чудио да сам тако мишљење о лукавом Албиону чуо у Француској, али сам се изненадио кад сам то чуо у најконтиненталнијој земљи европској, далеко од мора и Енглеске. Мој приповједач је опазио то чуђење на мом лицу, па рече: „нека те Бог од њих сачува, али пх ти, може бити, већ познајеш!" Огледава ме већ. Ја сам му одговорио на то доста нејасно, али ме је он ипак разумио. Па онда наставља прпчајући ми куда иде вагонима толика живина и хиљадама јаја. —• Енглез је то све јео, али није ништа платио. Хајдук један! Воз се заустави, а мој Србин прекиде причање. За то вријеме сам размишљао и закључио: да је Србин парничар, који би могао добити и Енглеза, да би сваки Србин тужилац могао бар добру трећину прпмања извући од Енглеза. Али за то треба бити стара стијена — као мој сусјед, који се није дао похарати тако лако, већ их тужи и дере се противу њих. Ове су ме ситнице плашиле да га даље испитујем. Али шта да радим, нема ми другог спаса, морам спријечити пораз нападом, што ће ме спасти или ће бар борбу прекратити. — „Ви сте се без сумње жалили ?" — „Јесам ли се жалио! ... О, Боже! ..." — Овим га питањем доведох

до узнемирења, био је просто занијемио, очи му се зажариле, поглед му постаде узнемирен а лице узбуђено — бјеше настао прави неред у његовим мислима. — Кад се мало утишао рече: — „Да ли сам се жалио? У Лондону чак. Јагње јечи кад му се нож грлу примакне. Знам их добро као људе безобзирне и лопове. Криво ми је једино на мог надувеног браниоца, који ме већ толико динара кошта, да ме је примио горе но што би ви примили каког либерала или радикала." —- Кад је то изговорио пригну се к мени, сав дрхти, а лице му игра. И не мислећи на то да ли ће мој напад бити сувише брз — п не намрштив се упитам га хладно: „Јесте ли добили вашу парницу?" Он само укочи поглед, ражљути се и тако лице накисјели, да се у мало не насмијах. Кад сам то видио, ријешим се да му више не вјерујем и да што мање с њиме говорим. Једва сам га чуо кад је кроз зубе изговорио: — Још десет хиљада динара. Затим се нагло диже и пође у сусрег к једном његовом пријатељу, који се био тада појавио у ходнику вагона. Тако ја лијепо останем да уживам у посматрању природе, која пролеташе врло брзо поред воза.

Чини ми се да нема нигдје љепше природе но што је ова, која је поред те њене љепоте тужна и пуста. — Што се иде дубље у унутрашњост Србије, земљиште се све више подиже; заокругљена узвишења и таласаста површина гтрелазе поступно у стрмените висове, а на југу бисмо нашли, како карта слика, впсоке планпне. Пут се час сужава између брегова, час се отвара у пространа ноља и ливаде, по којима се прелијева зелени застирач. Мало нешто на брду видим шљивике у бијелом цвијету, које несташни вјетрић бере и сноси на тек поникло жито. Тако јасне боје цвпјећа карактерне