Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 345

била је на балкону, окренута леђима њима гледала у небо, као да ју је занимало лако ваљање облака преко неба. — Јулија! . . . . Глас је био озбиљан и сладак готово дрхћући. Јулија није никад чула до сада такав глас, она осјети како он трепери у дубини самога њенога срца. Баш је озбиљно дрхтао. — Јулија Ваша мајка ми рече да Вас могу питати . . . он остави тањир на под; Јулија дохвати тањир, маказе се трп пут отворише и склопише и три јагоде падоше међу друге, само оне нису биле зреле — Кадбисте хтјели — продужи младић, имали бисмо малу кућицу у крај шуме као ова, само мало мања. Јулија се насмијеши не дижући очи своје, то је исто она, мало прије, мислила. — Преко дан бисте били сами, али

око шест сати Ја бих се вратио и ми бисмо били тако срећни, Јулија, кад бисте хтјели бити моја жена. Она ништа не одговори; Марсел узе ону руку у којој су биле маказе и држао је непомично. — Кажите хоћете ли? рече врло тихо. Шегов глас, постаде сигурнији, али је Јулија сада дрхтала. Чу се гдје неко по пијеску иде; млада дјевојка отрже своју руку и поче нагло сјећи. — Јулија, шта радиш ? ти сијечеш цвијеће а не јагоде, рече њена мати. — Ох, мајчице, рече она и испусти тањир и маказе, па једним скоком, полети у наручје мајци, која је гладила њене косе. — Марселе, мислим да пристаје, рече смијешећи се мати Јулијина. превела Мил. П. К.

ш

А М П А Њ А Ц

Из „ХМУР — Аптон

Б1Е ЈИОДИ" Чехов —

не године, када почиње моЈа приповијетка, служио сам као шеф станице на једној од наших југозападних жељезничких пруга. Да ли | су ми дани весело или досадно пролазили, можете из тога закључити што на двадесет врсти у наоколо не бјеше ниједног људског станишта, ниједне жене, нити какве крчме; а уз то ја бијах млад, крјепак, љут, напуштен и доста глуп. Једина забава могаше ми бити прозори пасажерских кола и погана ракија у коју проклети чифут трпаше до миле воље трњине. Покаткад сине с прозора на вагону каква лепушкаста женска глава, а ти стојиш као статуа, не дишеш, и једнако гледаш, док воз далеко и далеко не одмакне, и једва видиш како се као каква

тачка миче по простору; или се напијеш ракије — све ти у наоколо замагли, и не осјећаш како јуре дуги часови и дан. На мене, сина хладног сјевера, утицаше пространа степа као какво забачено татарско гробље: љети, она њена свечана тишина, оно монотоно цврчање скакаваца, она прозрачна мјесечева свјетлост, од које се нигдје сакрити не можеш — све је то уливало у мене неку неописану тугу; а зими она огромна, снијегом покривена равнина, она сурова хладноћа, дуге ноћи и урликање гладних вукова све је то притискивало и давило душу моју као какво тешко бреме. На станици бјеше још неколико људи: сем мене и жене моје, обитаваху у кругу