Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 411

малу девојчицу, која је тихо на прстима дошла до њега. Била је тамала дебела враголанка, са великим црним очима, малим пркосним носићем и коврчастом црном косом. У једној руци држала је велики комад хлеба намазан маслом, а у другој расчерупану лутку. „А ге —" ста ја имам" протепа мала, а дечак се одмах окрете њојзи. „Јаој лепе — луте", протепа он њеним језиком. Но девојчица већ је нечем другом поклонила пажњу. Велик шарен лептир беше улетео под сеницу. „Дај, дај мени", повиче мала, живо и немарно баци лутку. Дечко потрчи за лептиром. ЈТептир излети — а дечко отрчи за њим. Најзад га ухвати. Победоносно се врати под сеницу. Ту сеђаше мала на његовој столици и живо се забављаше са његовим прописом. Својим малим ручицама дераше лист по лист, а при томе клицаше од радости. Дечко се горко заплакао, а мала га погледа зачуђено и — настави свој посао. * * * Мала несташна швигарица са дугачком замршеном црном косом, коју је везала плавом траком, успела се на тарабу и загледала се у суседну башту. Затим склопи ручице око румених усташца и поче викати: „Душане — о — о — Душане!" На ту вику дотрчи дугачки ђакела и стаде под тарабу. „Шта је ново, где горе?" Мала швигарица напрћи уснице. „Не мораш ти одмах тако горопадно, ако ти је криво што сам те звала, — ја идем". Младић се чисто уплашио од те озбиљности.

А она мала је то добро узела наум. „Знаш Душане", рече молећи, „довече идем на беседу". „Ти, на беседу!" „Да богме! Имаћу нову белу хаљину, тако дугачку, готово до земље. Па остаћу и на игранци". „О — хо!" „Да! Па, па требало би ми мало цвећа за довече, а ти имаш тако много". „Па што завијаш, чекај мало", и младић узе немилице сећи своје најлепше руже. „Држи кецељу!" она рашири кецељу, а он јој баци сав богати пљен у крило. „Јаој — лепих ружа! Хвала Душане!" „Падобарпровод малагоспођице!" Она без једне речи скочи на земљу. Он чекаше мало, затим се наже над 'тарабом, да види, шта би с малом суседом. Она стајашс под тарабом и својим малим ручицама кидаше руже— лист по лист. На све стране се разлетели ружичасти листићи од ружа, а она се сва заруменила, па све хитрије кидаше. „Ах", помисли младић, „како су те девојке пакосне!" И љутито оде у своју собу. „Можда није имао право! Можда се она надала, да ће се ангажовати с' њоме на четворку, па у љутини што се он чинио невешт, она је покидала цвеће". Госпођа Олга рече то сасвим немарно, адокторје погледа зачуђено. „На то младић није ни помислио — да — да — право велите, и тако се то може тумачити — хм — чудновато!" з-