Zora

1

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 417

II. ЈФдКтТЖ 8Ж ПРИНОПКТКУ Ево обеју пријатељица, које ту идеју траже јутрос у стара-мајкиној башти. (Код стара-мајке ће се њихови састати заједну ПЈетњу до Топчидера.) — Па кад' ћемо писати? — поче домаћица право после поздрава. — Ах, па ви, дакле, имате озбиљних намера? Видите, а ја јутрос, чим се пренух, сетих се вашег синоћњег предлога; па, као Тома, посумњах, да ви то не рекосте онако тек... Е па, како ћемо ? — Можда ви боље умете, па ћете пронаћи. И ви волите проналаске, радо копкате. О чему, шта, како, — договорићемо се. Хајде о Стасији ! О тим вашим јучерашњим женама. О вама, о мени, — дода несташно. — Хм, теме... — смеје. се и гошћа, а не допуњује. — Него, хајде причајмо о жени, која и не постоји стварно, као те; али ћемо јој позајмити ипак што од реалних лица. Даћемо јој дарова и богату осећајност, само не истинитости, тога правог украса жене. Тако је бар неко казао, и молим вас, да и ви тако по некоме нешто кажете о нашем предмету. Дрво се на дрво наслања, човек на човека, аутор на аутора. Домаћица: Тако; то би била жена, која се титра речима, која замишља осећања у себи (и другима); изафектирана је, фалишна је, — шта ли? Мислите ли, да та жена није у стању да пузи маштом, да истражује и украшава пикантне хронике, гласове...? — Свака је то у стању; каткад бар. Домаћица: Та жена треба, дакле, да буде од оних, које су умне и поетичне, имају сувише осетљиво срце, — које ће она (у нашој причи) поклонити човеку недостојну. — Или не, него пишимо о створењу савременом: интелигентно је, самостално,

одушевљиво, са лепим тежњама, али слабе воље. „Свагда хоће, а никад не може." Домаћица: Канда јутрос не ћемо доћи ни до идеје, ни до плана. — Зато се не ћемо ни лаћати крупних задатака. Домаћица: Јер то не можемо. -— Јер то не можемо. Домаћица: Онда ипак о пријатељству између жена, као што сам вам прво и рекла. Прва је мисао свагда најбоља. — То вреди за људе, који се по предосећању управљају. Они верују, да увек погреше, ако прву намеру промене, или прву мисао оставе. Њима једно кајање никад не гине. Домаћица: Молим вас, да се зауставимо на ствари. Не могу трчати за вама, кад идете цик-цак, или скачете с предмета на предмет. — Жене увек тако разговарају. Домаћица: Ето је опет! Чујте једном ! Налазимо се у пријатељству. — А ргороз! Домаћица: Тачка. Сад даље. Прича почиње на Ђурђевдан. Обе волимо тај празник. Једном, на тај дан... — Јуче? Домаћица... на тај дан имала сам узрока, да премишљам о двема пријатељицама. Волеле се из детињства, а доцније се разишле. Не знам зашто. — Идеја вам је лепа, и волим је, што слутим, да је ваше осећање и ваша машта већ обртали, превртали њоме. Домаћица: Илузија вам је јасна, и не волим је. Не волим је просто зато, што видим да је илузија. — Е добро, ми ћемо да испричамо једно женско пријатељство. Личности ваљда не треба да измишљамо? То јест, модели ће нам бити живи. Њихов осећајни живот биће нам добро познат; бар нису нам непозната осећања општа и једнака код свих нас, па ћемо све заједничко