Zora

Стр. 424

3 О Р А

Бр. XII.

II. Од анђела си се одлучио, па си с неба мени дошао, ту си код мене, живиш, гледаш и смијеш се! Зсћорепћаиег 1 Пагћпапп, ти злобни подсмјевачи љубави, мали су спрам тебе, шта вриједеони? Ти растеш и напредујеш а они опадају. Кад срце твоје плане младићком ватром, за велике идеје, од њиховог песимизма не ће остати ни искре. Ја љубим те чаробне искре, тај свети огањ, љубим будућност, која иде с тобом упоред... Над свеопћом биједом људском, дисонанцијом и лажним звуцима ори се хармонична пјесма о пјесми... Под отвореним прозором тихе љетне ноћи, стоји, свира, те гудалом превлачи струне, свира, свира, хучи, плаче и смије се,.. 0 дивна и тајанствена је моћ одушевљења, која улијева душу своју у звуке! О непоњатна снаго и чаробни говору звукова, надземаљска пјесмо духа, све испричаш и исплачеш звуцима, и ипак остајеш увијек чиста. На струнама твојим мине прошлосг, велики покрет духа народног, разни бојеви витешки походи! Симфонија муке, мине савремени дух времена, јек и гроза крвавог боја. А за тим химна будућности, ораторија препорођаја. За тим чујем тебе ти срце свих пјесама, „наша народна пјесмо!" ЈБубим те ти неисцрпљиви изворе осећаја народног, ти лијепа одјећо, наша. Над свеопћом биједом људском, над злобом и завишћу заори се Пјесма о пјесми... III. Најпослије се ријеши да искаже све што му мори груд... слушај драга... мети руку на моје срце па ћеш сама разумјети тајну, која се теби уздиже, мени је и тако тешко то све ријечма исказати ...

Осјећам да сам само твој, осјећам да си ти само за мене створена, једна искра спаја нам обје душе, за то смо се и нашли... Један пламен љубави горио је међу нами док нам није стопио срца у један живот, моћан као смрт, а дуготрајан као бесконачност. Осјећаш ли како нас сама природа ближи све ближе и ближе ... Ружа ствојих груди зове ме, звијезде се пријатељски осмејкују, вјетар шапуће приђи јој ближе и ближе... Јест, тп си то ! знам те ! Краљицемоја! Познајеш ме! Ја сам то, измучен љубављу, тужећи за срећом, љубим те... Моја си, моја... Над свеопћом биједом људском, над мраком незнања ори се пјесма о пјесми .. У својој радионици сједи замишљени сгарац; мудре му очи гледе у тавну ноћ; измучена глава почива на рукама. Спавај природо, ти мило дијете моје, сложи етерова. крила твоја, склопи звјездане очи твоје... Спавај и ти мисли моја, одмори се послије дугогодишњег напрезања рада и искуства... Ал ни пошто. Ви сте обје нераздвојне, стално бдијете, ко вас може раздвојити ?... Обје ме окружујете. ЈБубим те природо неисцрпљива пријатељице моја. ЈБубим твоју унутрашњост, која без дана тужи за сунцем, пламеном, искром, атомом правде... .IV Само љубав умије потстицати, само она схваћа вјечност, она умије пронаћи скривене тајне, пред њом отварају се тајне природе и духа... Над свеопћом биједом. свијета ори се пјесма о пјесми... С неизмјерне висине гледа створитељ на створења своја, а са земље гледају створови Божји горе. Сунчана химна љубави и милосрђа спушта се од горе доле, са земље пак диже се небу чиста слободна одушевљена пјесма љубавна —- пјесма о пјесми. Дарилка Калићева.