Zora
Бр. XII.
3 0 Р А
Стр. 423
Ево шта он вели: „Престанимо већ једанпут говорити о својим недаћама а туђом кривицом, те покушајмо бити адвокати, ако већ не туђе невоље, а он бар своје рођене кривице. Рекне ли човјек себи : неприликама својим крив сам ја сам и нико други! У истом ће се часу осјетити крепчији и одличнији. Онда у њему самоме ћуте дивље претенсије на милосрђе или на саучешће, а мјесто тога буди се вјера у рођену снагу. Ми се позивамо на праведност, заборављајућ, да ова госпа није баштиница самосталног и силног краљевства, већ је просто дана за друштво, која само онда иде међу госте, ако је то с вољом господара њених." Како то лијепо рече Прус ! Те ријечи значе: Имај пјеру у себе! И сви радови
из пера дивнога Пруса носе те ријечи на челу. Он живо жели, да модерноме свијету улије вјеру у се, а пољскоме народу вјеру у бољу будућност отаџбине. У његовим дјелима видимо осим тога питања мистична, филозоФска и модерна. Његова душа одмах осјети сваки утјецај, она је као барометар. Прус без сумње вриједи и дан-данас пољској књизи за једнога међу најбољима најпознатијим, најомиљенијим и највиђенијим радницима. Особито у женском свијету читају се радо његове лијепе и духовите, а скроз модерне новеле, од којих опет новели „Еа1ка" (лутка) иде прво мјесто. Прусових новела има преведених у српској, а и у хрватској књизи, али још далеко не толико, колико је то заслужио.
Пјесма о пјесжи — 82С2С211а —
I.
н,
.ад свеопћом биједом људском, над потоком крви и каљугом блата —• чиста и јасна заори се Пјесма о пјесми. Млади момци пјевају је играјући се војника. „Част и слава нека је теби земљо наша, окићена дрвећем, позлаћена храном, пуна срца и најљепших пјесама на свијету! Ти си једина у чијем крилу почива пепео наших праотаца, ти чуваш сузе горких мука, ти нас раниш, чистим дахом нас напајаш, уљеваш одушевљења млађем нараштају, ти која си преживјела толике промјене, која још и сада трпиш од свакидашњих бура. О земљо наша, црна жалошћу, црвена крвљу ! Гдје нам је суђено живити, борити се и умријети, ти драга и једина!" Над свеопћом биједом свјетском, над мраком егоизма, жргава и мука, заори
се пуна љубави и њежности Пјесма о пјесми . . . Мати- сједи на мјесачини крај бијеле колевке дјетиње. Не може да га се нагледа, намилује... О сунце мог живота! Једва се видиш из твог гнијезда, а колика је неизмјерна љубав моја. Шта си ти учинио са мном гшленце моје слатко ? Не могу ни јести ни пити ни спавати, радим цио дан, бдим по цијелу ноћ, па ипак имам неизмјерну снагу гледајући у тебе. Све на свијету осим тебе постало ми је равнодушно, ти си ми краљевство и моја влада и моје право, моћ и слава! Ти си ми најљепши на свијегу сине мој — имаш десет ружичастих прстиЈу. Шга ћеш учинити с тим ручицама? А куда ће те ножице отићи које сад упиреш у мојесрце? Смијеш се голубе мој ? 0 ти си најпамегнији на свијету.