Zora

Бр. XII.

3 0 Р А

Стр. 427

Скгезоп у Странцима од Дима-а млађег, оставила је она незаборављиву успомену. Никад нпје са достојанственијом узвишеношћу спојено у једном гласу иједно мачије лизакање. Могао би човјек рећи, да се митолошка богиња претворила у какво маче. Што је више играла и ауторитет јој растао, тим се више тако множило богатство њених представа, и она се усуђивала без икакве бојазни, да прими улоге, које су изискивале такве особине, каквих у њој њежној особи са мазним гласом, нико не би очекивао : енергију, разбукталу и дивљу страст, и снажан орган. Она је играла Федру, а то је било једно откривење. Она Је изливу бјеснила ове несретне жртве дала грозног израза. Онаје играла поноситу Дону Сол, игралајекћер Роландову, и увијек уз пљескање публике, која се све више одушевљавала њоме и никако јој не силажаше са усана. Тћеос1оге с1е ВапуШе рече ми једног дана: „Не може је човјек хвалити, што умпје да говори стихове; јер она је сама Муза појесије. Ту не помаже ни интелигенцијаниумјетност, неки потајни инстинкт руководи њоме, она рецитира стихове као што славуј пјева, као што вјетар уздише, као што поток жубори, као што их је сам Ламартин некад из свог пера пустио". Ах ! Да је остала у СоткИе Ггапса18е, да је највише два ил три пута преко седмице играла, па за тим се одмарала једно подуже вријеме, да се у свежем извору старог репертоара непрестано јачала, како би достигла сјајне и племените славе! Али демон њене урођене циганске крви шапну јој у уво, да је ова дисциплина понижује. Изгуби вољу за ово позориште, и њена је ћуд одведедругомраду. Отворилаје ателијер и поче приматп читав Париз. Радила је у њему грозничавим жаром, којим је све чинила, чега се лаћала,

она је сликала и моделе правила. СогпеШе и Касте били су заборављени. „Мени би најпослије било право", рекао мп је г. Перен, који се на то љутио, „да имам какву пензионатку, која би и моделе чинила. Али не могу допустити да једна кипарка код мене игра комедију". Ова разлика у мишлењу све се више заоштравала; једно потмуло крхање навијештавало је судар. Једнога дана преда господин Перен госпођици Сари Бернар улогу доне —Клоринде у репризи „Пустоловке" од Емила Ожјеа, али необуздана умјетница хотимично не научи улогу и на дан представе дође до катастрофе. Сјутра дан дође по свој отпуст. (Април 1880.) Класична је периода тиме била завршена п отпоче периода авентира. За њих зна Европа, сви дијелови свијета; јер нема земље, коју Сара као триумфаторка није прошла, гдје је примамљивала свијетину, чије је љубопитство достигло врхунац; које слушајући гласове о њеним пустоловштинама, које пак о слави њеног талента. Никад се ни једна глумица није толико истрошила непрестаним путовањем, играњем великих улога свако вече, а кад би се вратила у Париз, управљала би позориштем, које је њој припадало, инсценирала би комаде, у којима би прву улогу играла, поучавала би млађе глумице, лијегала би у 2 сахата ујутру а у 8 већ устајала, држала јавне ручкове и ни од чега живјела — јер она једе мало и брзо — увијек од посјетилаца опкољена и увијек пријатна. Од куд јој само времена за све те задаће? Ова жена има живце од челика, она је пламен који увијек гори и пламти, она је једна снага природе, феномен, чудовиште. Најлражесније, најњежније чудовиште. Она је била срећна кадје напустила СотеШе Егап§а1ве, што је нашла себи врло вјешгог и знатног књижевника, који јује потпуно разумио, који је све знао, шта б*