Zora

Стр. 12

3 0 Р А

Бр. I.

тако да чита „Вјерују"', као што он уме да чита „Вјерују"? Зар ту треба нешто ? Идеш лепо за попом, лагано идеш и лепо, лагано помажеш: Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја, а-ли-и-и-и-и-и-луу-у-јааа? И он поче у себи да поји читаво „Јелици" и да у мислима корача у наоколо за попом. Г1а онда поче опет да се љути. Ово му је већ шеснаесто од поклада. Како да им већ и имена надева? Јова, Пера, Стева, Аврам, Јова... И најпосле зар он целој Европи да буде кум?! Нико га и не поштује, нико га и не зове господином. „— Куме Игњате!" „— Куме Игњате!" После се опет мало умири. Мислио је да тако ваљда мора да буде у свету. Једнима је одређено да проводе живот у меким наслоњачама и да режу купоне, једнима да туцају камен на друму, а једнима да крсте децу по свету. Њему је на пример суђено: да крсти децу по свету. * * * Игњат Јевремовић спремао се у кумство. Још није ни свињар пукао бичем, а он је већ трљао очи, спустив ноге низ постељу, и зловољно се теглио. Зевну неколико пута, запали свећу и поче да се облачи. — Александра! Она је хркала. Безазлено хркала, као да је Игњат Јевремовић један врло сретан човек, као да никад није крстио децу по свету. Хркала је задовољно и блажено, као какав опћински пандур, свестан да нема сутра крштења. — Александра! Она се преврну на другу страну. — 0 Александра!

— Ах ? —- Устај.

Свећа мало боље прочкиљи. Поче се и разговор распредати. На старом расклиматаном сахату изби једанаест. — Четири, -—- рећи ће госпођа Александра и сањиво погледа на сломљену сказаљку, што са заосталим дршком упираше на четири. Сеоски сахати иду обично по пег, шест сахата у напред ил у натраг. Њихов је на пример ишао за седам у напред. — Нема још кола? — Нема, — одговори Игњатије Јевремовић и провири кроз прозор, — још је рано. Киша је напољу сипила тихо али истрајно. Игњатије Јевремовић навукао је чизме, натукао шубару, па хода горе доле и гуцка шљивовицу из путне тиквице и поји у себи: „Јелици во Христа креститесја..." Имао је једне чизме и шубару нарочито за кумства. Тиквица је служила и за обичне прилике. — Да се прихватиш чиме, — говори му Александра, не знајући ни сама чиме да га понуди. — Е, — каже, — дед штогод! Он такођер није мислио шта. —■ Хоћеш јаја? — Па јаја! — рече, ал не би му мило. На пољу киша, ветар, киша, сипи... Из кухиње чује се како цврче јаја на масти... Свећа чкиљи... Нека елегична проза.. Нека нејасна појезија... Све се смешало... Игњатије Јевремовић цвркуће шљивовицу и чешка се за ухом... Кола, точкови, искисла кабаница, два мала, живахна коњичка и кочијаш са камџнјом под пазухом и лулом у зубима, чекали су на сретног кума да се ували у меко седиште од