Zora

Стр. 18

3 0 Р А

Бр. I.

Уђоше у село. То јест није село, у варош. То јест није ни варош. Онако — паланка. Из каФане чује се песма. Један Фењер жмирка пред опћином. Нека сенка гаца преко улице блатом. Чује се из неког олука где цури... — Пази на лево! — Пазим ја, — каже Мија мало мекшим тоном. Затегну кајасом... — Хо-о-о! — Спавају, — каже Игњатије Јевремовић и помаче се са седишта. Као да шкрипну прозор. Ослухнуше. — Јес' ти куме ? — Отварај! Коњи Фркнуше. Свећа се запали. Врата се почеше тихо да отварају и затварају. Крила од капије зинуше, коњи потегоше, и стадоше. * — Е јеси јунак, — тапше кум кума по раменима. — Шта ћеш, — каже Игњатије Јевремовић стрепећи од постављеног стола и помисли, црне помисли... — Седи куме!... Маришка, пожури! И здепаста, црнпураста, једрих образа и набубрених прсију служавка унесе и метну на сто — Господе Саваоте на небесима, погледај на раба твога Игњатију Јевремовића, што пали свећу о свом крсном имену и даје прегрши у тас о литургији, погледај и буди му милостив! Смилуј му се и учини чудо, мало, врло мало чудо: претвори онукајгануна столу у... у... у камен,... у олово,... у ћебе масно,... у макар шта. Све, све ће појести Игњатије Јевремовић, само кајгану, само њу — не! — Изволи куме, — знам да си уморан, гладан...

— Хвала куме, сто пута ти хвала, ал веруј, само бих да легнем... —• А, не, не. Мало, мало мораш. Извинићеш, ал за вечерас буди задовољан. Игњатије Јевремовић узрикави очима, нешто му се подригну, занесе се и седе за сто. Смучило му се. ■— Ах, — уздахну као из мртвих, — веруј ми куме, не могу. — А, теби није по вољи вечера. Бога ми, куме, нисам те мислио вређати, ал сутра, сутра ћемо гранд... — Ма не вређаш ме, молим те, — каже Игњатије Јевремовић, снужди се, дирнуше га кумовске речи, разњежи се и — прекрсти се, помоли се Богу у себи, шкрипну зубима... — Једи брате. . — Једем куме, не најео се. — Изволте куме, — виче кума из друге собе у постељи. — Захваљујем кумо слатка, једем .... Већ му се почеше уста да пене. Очима преврће као заклани јарац. Јабучица на грлу поче да отскаче као било. Ноге му дрхћу... — Е баш ти хвала куме, — каже, — баш ни макнути више. Попише још неку у добродошлицу... — Лаку ноћ! — Ј1ак}^ ноћ! Игњатије Јевремовић утрну свећу, прекрсти се и скљуси се у постељу. Још једном горко, из пета уздахну и спусти несретну с.воју главу у меке душеке. Опипа се по ногама, по стомаку. Учинила му се као нека љуска на телу. Она од јаја љуска. Још једном уздахну и — заспа. * * * Кишно јутро лењо се буди и тужно освањује. На прозор налеће