Zora

Стр. 30

3 0 Р А

Бр. I.

старој Јелади. Једна мала тица летила је над л-омачом и узаман су је гонили она с цвркутом непрестано облијеташе. Но што је најчудније, тијело се спржило нагло у пепео само срце оста цијело и недирнуто. Један Шелијев пријатељ, писац, који ту бјеше с Вајроном, јурне руком у огањ и зГраби срце при чему спржи руку. Остаци Шелијеви сарањени су у Риму у Протестанском гробљу. На плочи стоји: Регсу Вуавће бћеПеу а испод тога сог сог<1шт (срце срдаца), кагсо га назва његова жена и које је најљепше име његовој лирици. Недавно прије тог енглеска штампа писаше о његовом Пролгетеју, којег је написао на рујинама каракалских купатила у Риму: „Ово је дјело један одвратан продукат, које изгледа да је дјело правог сотоне. Жељети је да Енглеска никад не имабудне једну књигу са толико саблазни, безбожништва и бестидности." * Све ово минуло ми је кроз главу путујући лађом према Копеју и гледајући према Колоњи гдје живљаху та два драга човјека. Проћи туд а не сјетити их се, то је немогуће, јер чар ових обала без њихових имена не би била за ме чар. Срцима младости и љубави, души потпуно нерасплаканој, и души с љубављу за свијет и живот, они су, оно што дају живота овом крају. Понављам: као да их гледам у чамцу гдје јуре за оном барком са бијелим једром која носи оне неколике веселе и лијепе Женевљанке. Пут према Копеју, најљепши је дио пута који превалих у животу. Језеро је Женевско само путујући низа њ с краја до на крај оно, што рекох за њ и оно што за њ осјећах. При азуру неба стоји Монблан бијел, чији ледењаци блистају према сунцу. По његовом хрбату има више врхова. Швајцарци веле да ти врхови изгледају као Наполеон на одру — најнрије његова качкета, за тим лице с правилним носом и крупном вилицом и прекрштене руке на прсима. То радознали странци посматрају на огромне дурбине који стоје на кеју женевског језера. Ја сам узаман упињао машту да распознам и увјерим се о томе што ми је од непојетичних Женев-

љана било врло појетично. Остадох само при оном: зе поп е уего... На лијево је вила Аријана — најкрупњи дијамант нове Женеве. То је музеј са лијепим бројем умјетничких творевина сликарских. Ту је један оргинал Рафаелов (Мадона), ту је и Тицијан (Венус), Ван Дајк, много Талпјана, Холандеза, Швајцараца и т. д. Женева има саразмјерно одвећ музеума. У њој се сретамо са оригиналима из кичице Веласкеца, Гида Рени, Албертина, Ђамбелина, Тинторета, Мурила, Михел Анџела, Дирера, Лигардона до 300 разних сликара. Заступљене су све школе и сва времена. У Аријани је и огромна колекција порцеланских ствари, из свих краЈева; затим огромна колекција рукописа разних историјских лица од Абдул Кадеро до — Кошут Лајоша. Ту су и све до сад штампане Библије и на свима језицима (чак и наш Даничић!) У свему се можемо само да дивимо гигантском џепу тог Гавана и његовом генијалном ситничарству. — Његов је гроб пред вилом. По њему пада киша и сунчају се гуштери. „Рођена у Монакову, живјела на Крфу а умрла у Женеви, какво величанство смрти!" рекло се лани за ону Музу која погину на женевској улици. . „Рођен у Женеви, живио свугдје, а умро у Кајиру, какво величанство живота!" могло би се рећи за тог Гавана Ревиљоа. Али о том други пут. Овом је писму само да ти забиљежи најинтимније утиске. На лађи за Копеј — што је ријетко •— мало свијета. Стадосмо пред Копеом. Видјех велики дворац госпође Стаел, ред зелених прозора са ко.јих се сваког јутра јављала свом језеру у свом турбану од кашмира, лијепим и умним очима иусницама скројених колико за филосоФију толико и за пољубац — прозоре крај којих је у живом говора са Шлегелом и највећим људима свога времена просипала своју елоквенцију, „козерије које бјеху њен живот." -* Под мојим је прозорима врева. Свијет једнако одмиче према језеру. Остављам перо да сиђем са мојих спратова доље у варош, коју Таљеран назва некад „градом који парфимише цијелу Европу." Твој Ј. Дучић