Zora

5*

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 35

Пјесме Милете Јакпгаћа*) Знанствени и критички дух, којијем је наш вијек прожет, није ни најмање склон пјесницима, које данас нико други и не чита, до ли сами пјесници. Они данас изгледају као недорасла дјеца у колу бркатијех људи, који њихов посао сматрају дјетињаријом. Како би данас људи губили вријеме и тлаву ломили да у једнаке врсте збијају низове отмјених ријечи и да им при крају траже сличан досјетак (риму), кад се све то може изразити у дивној, милогласној, живописној прози, која је у нијансирању најделикатнијих осјећаја допрла до савршенства? Пјесници су имали смисла у старо доба, кад.још није било писмена, иЛи кад су се људи заносили музикалношћу усменог говора и рапсодије својијех барда гласно пјевали и на тај начин преносили с кољена на кољено. Али данас, у вијеку филолога! Данас, кад су језикословци (да их бог убије) махом земљу притисли! Љубав ка симетричком нагласку и ритмичком тбку реченица пренесена је у наше доба на прозу. Па ипак, пјесници сејош не предају, они се још боре за свој опстанак. Изгледа чисто, као да у својим архајичким, рекао бих скоро беспосличарским вјеџбама, налазе неку особиту нзсладу, и то тијем више, што Они сами, међу собом, осјећају потајни чар тијех вјежба, а непосвећени га једва могу и да појме. Али ће струја времена најзад однијети побједу. Скоро ће доћи вријеме, кад ће задњи пјесник жртвовати пјевачици Вили своју задњу голубицу. Ако сви знаци не варају, на измаку 2000 године неће бити више ни једнога стихотворца. Дотле, међу лабудовијем пјесмама, што их пошљедњи пјесници с времена на вријеме у свијет пуштају, заузимљу видно мјесто и пјесме млађијех Срба пјесника, који се у томе показаше достојни својих

*) Милета Јакшић: ПесЛе. Вел. Кикинда, Шгампарија Јована Радака 1899.

сјајних домаћих традиција. А међу млађијема, који се подигоше ослушкујући отмјене звуке Војислављеве лире, заузимље, ако се не варам, прво мјесто Милета Јакшић, који нам ево, након десет година тихог и самотног пјевања, пружа сабране у једну књигу своје дојакошње пјесничке саставке. Рекао сам навише е ми данашњи пјесници изгледају некуд, као недорасла дјеца у колу већ маторијех људи. Еле то је утисак, под којијем сам био, читајући ову нову књигу српскијех пјесама. Но, да ме когод не би криво схватио, хоћу да тај свој естегски угисак укратко објасним. Један пјесник талијански (0г. РаасоН) рекао је једном да прави пјесник треба сав свој вијек да остане дијете. Он је тијем хтио рећи: само су дјеца, својом невином, од свјетских порока чистом душом, кадри да гледају простодушно и безазлено на појаве у животу. Она једино могу да спрам велпкнјех туга и радости осјећају ону невину стрепњу, у којој лежи велики дио пјесничкога надахнућа. Кад би мало дијеге могло да научи технику, којом владају људи зрели и изучени, оно би јамачно предњачило у пјесничкој инспирацији. То је, ако се не варам, хтио да каже талијански пјесник; а то сам, како рекох, и ја осјећао читајући пјесме Милете Јакшића. О Милети, као приватном лицу, ја не знам скоро ништа, али бих по његовијем пјесмама, каје сам давно примјетио и заволио, рекао да је то момак, којијеи као зрео човјек задржао један дио наивнијех осјећаја своје ране младости, а то унаточ суровој и непјесничкој суштини данашњег дана. Чујем да је Милета своју пјесничку каријеру започео пјевајући дјечије пјесме у Змајевом Невену. То је веома карактеристично по пјесника, који ће се као зрелији човјек одликовати јасноћом и здржаношћу форме чак и у најскабрознијим предметима. Пјевајући љубав, он се држи увијек на некој идеалној висини, а као