Zora

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 37

Једино што би му се могло замјерити. било би то, што у овако краснијем „сликама" не заузимље више мјеста душа човјечја, она за нас мимо ичега занимљива људска Психа, коју су и стари Грци ти узор-сликари и моралисте од Омира до Антологије — изнад свега осталог постављали. То је, у осталом, захтијевала и грчка публика, која бијаше састављена од јунака, умјетника и филозофа. Па кад су то захтијевали стари Грци, како да се тога прођемо ми, лгодерни људи, који смо појам о души знатно проширили и, куд и камо, облагородили кроз XIX вјекова постојане борбе за душевна права? Нек Милета Јакшић о томе размисли. Размишљали су и прије њега, а са познатијем успјехом, Волфханг Гете, Андрија Шеније и Уго Фосколо, његови идеални прародитељи. Марко Цар Три приче од Чед. А. Поповића. Издање шгалшараје Ђ. Ђ. Мунца. Ниш. 1899. стр. 93. Цена 80. п. д. п. ослгина. Између „ Кратких потеза пера", који су изашли пре десет година, и које је потписани приказао у београдском „Колу", и ове „ Три приче Чеда Поповић штампао је велики број својих радова, штампаних и по разним листовима, и у засебним издањима. Они су по вредности врло различити, као што су то и по литерарном облику и предметима, али се за већину њих може рећи, да су израђени брижљивије од ових у овој збирци. У овој свесци штампани су: „После промене" (нишке скице), „Песник" и „Тријумф Слободе"! Ова последња прича је и једина, која бар донекле сведочи о даровитости Поповићевој, и ако је, као што је означено, писана 1893. год., за време емиграције пишчеве (ако се добро сећам). „Мале промене" то су површна цртања

паланчанских типова које у великој мери интересује промена министарства. Тај је рад новији од друга два, али и слабији од обадва, одликујући се летимичношћу, као да није ни писан за штампу, или је тек план за штампу, или је тек план за приповетку, односно низ слика. У „Песнику" су хиперболиране успомене из паланчанске редакције, писане, такоће, без претензија. Кад год читам коју причу Поповићеву, мени је увек жао што свој дар посматрања не негује и што према својим радовима нема више очинске љубави. Пишући овако без икаквих претензија књижевних, он ће са свим изневерити све нас, који верујемо да би он могао бити добар и мећу нашим писцима угледан приповедач, јер он сем дара има још и других квалификација које тако често оскудевају већини наших белетристичких писаца. Нарочито раније било их је доста који су мислили, да ће у Чеди Поповићу паланка наћи свога писца, који умотрава све њене добре и комичне стране, који јој познаје душу, и који ће је, заједно с извесним типовима којих нестаје, насликати, исмејати и срдачно похвалити као ретко ко пре њега или до његово време. Ако претпоставимо да он још не мисли напустити књижевност и затворити се искључиво у многоструке дужности државне службе у којој је, (а то смо сви из симпатија према његовом дару готови претпоставити) онда ће нам сви ови његови досадашњи радови бити само нацрти, спрема за оне који ће доћи, израћени брижљивије, дубљи, већи, знатнији. Ове врсте много су мање посвећене оцени ове његове најновије збирке, а много више изразу искрених жеља да Поповић са више љубави и прилежања настави посао у коме ће морати имати успеха. Наггу

т